dirižabl

Samotni oktobar

10/30/2013


Kao pep'o siv je sav 
nebeski svod,
Sklupčalo lišće svenule tajne -
Uvelo lišće u sne 
očajne;
Samotni Oktobar usporio hod -
Godine moje te 
prenesećajne;
Tmine i tmuše zatamnjuju rod -
Zgran - jezero strepi od 
zebnje beskrajne
Sred utvarne Gore, zvane Nedohod,
Gde su gule grobne - 
mračno zavičajne.













Kao što sam i najavila u prethodnom postu, evo drugog dela Halloween edicije. Ovaj put se dotičemo mračnog dela kuće u kojoj radimo, hladne jeseni, Poa i ponoćne sonate. Glavnu ulogu je preuzela Ivi M2, koja se iz svakog promrzlog minuta sve više i više uvlači u svoju ulogu mlade supruge koja hoda onom drugom stranom. Rekla bih da je nekim delom inspiracija potekla od Grace Stewart iz The Others Alejandroa Amenábara, ali slušajući DCD tih dana – imala sam i više nego dobru podlogu za kreiranje scenarija i scenografije. 

Oktobar je, vetar šiba napolju, već je nula na satu i nula na termometru. Nas šestoro, i dalje radimo, grejemo se kraj grejalice, došminkavamo Ivaninu kožu i nameštamo nabore na suknji. Nemamo čaj, ali ga pravimo od Kole i soka od jabuke. Sok od jabuke je malopre bio konjak, morala sam da kupim dva brenda soka kako bih ubola tu boju otrova. Ivi izdržava stoički. U hodniku smo, radimo scenu kada sedi u fotelji. Iza nas je zimska bašta na kojoj fale neka stakla. Mi smo u jaknama, ona je u tananoj bluzi. Modra je u licu i ne mogu da razaznam da li je to šminka, ili je već promrzla. Milana je uradila majstorski posao, Ivi ne sme da se pogleda u ogledalo. Izgleda strašnije nego na fotografijama, jer koža joj je bleda, oči crvene i pune suza. Suze zbog teških trepavica na kapcima, odlično idu uz ucveljenu mladu – ženu utvaru. ''O da, postigli smo taj efekat, to je to. Dragana, Jovane, idemo!''

Art direktor: Mali Iv
Fotografije: Dragana Đorović i Jovan Marjanov * Novi Dirižabl 
Stajling: Mali Iv
Šminka: Milana Perišić * Makeup by Milana Perisic
Citat: deo pesme ''Julaluma'' Edgara Alana Poa

Za potpuni ugođaj:  Dead Can Dance - Persephone 




arts and crafts

Trick or treat?

10/29/2013

Pre nešto više od dva meseca, mom životu se konačno pridružio lep period. Ne kažem da je pre toga bilo mnogo loše, ali sada je svakako mnogo bolje. Čitave godine kukam kako mi je potrebna neka akcija, neki projekti koji će me istumbati za 360 stepeni i evo ih. Ne čekaju u redu, već su svi nasrnuli istovremeno.

Neka je tako, jer ne želim da mislim na tužne trenutke od prošle godine. Obaveze me sputavaju da razmišljam o nebitnim dešavanjima i problemima i teraju me da dajem sve od sebe. Jesam umorna i nemam ni vikende, dosta često ležem kasno u noć, a ustajem rano, bole me leđa od rada, ali čini mi se – da osmeh ne silazi sa mog lica.


Prošle godine, negde u ovo vreme, upoznala sam Draganu Đorović. Ona je išla s mojim M na akademiju, a nas dve smo se slučajno srele na Mikser Design Foodu. Trebalo je da i ja učestvujem na tom prvom MDF-u, ali zbog organizacione sputanosti, taj put sam otišla samo kao posetilac. Ubrzo smo se raspričale i uvidele mnoga prazna mesta koje bismo mogle da popunimo dobrom saradnjom. Tokom čitavog proleća bezuspešno smo se jurile, da bismo se na kraju uhvatile negde početkom septembra. 

Ona fotograf, ja art direktor i (kafe) kuvarica po potrebi. Dream Team što bi rekli. A tu je i Jovan Marjanov i Novi Dirižabl studio koji je zapravo jedna predivna rustična kuća koja krije blago, hladnoću i riznicu inspiracije. Zbog toga je Halloween morao da se desi baš u njoj.

Dragana i Jovan, kao i saradnja sa njima su jedan od razloga zašto ne skidam osmeh sa lica. Zato što su sati snimanja sa njima čista zabava i motivacioni, kao i inspirativni boost. Zato što pustimo neke Deftonse na matorom stubu, krenemo od jednog kadra, pa završimo u petom. Zato što ne možemo da prestanemo da pričamo o hrani i dobrim restoranima po Srbiji, jer Draganin posao je takav – da jednostavno znaaa sva najbolja mesta sa klopom i vinom po regionu. Zato što M dođe da nam pravi društvo, pa zajedno pomažemo oko osvetljenja, i biramo kadrove.

Ukratko, ekipa je sjajna, ideje su fenomenalne i nemamo ograničenja. Zajedno pravimo magiju i trudimo se da i vas ostale omađijamo.  


Rešila sam da ova serija fotografija inspirisana Halloweenom bude prva u nizu koju ću objaviti sa potpisom Novi Dirižabl & Mali Iv. Radili smo na njoj neko vreme, snimali smo tri dana i zbog toga će ona dobiti dva posta. Kao neki praznik/dan koji se obeležava, poznato mi je da nije popularan u našim krajevima. Ali baš zbog toga, Halloween i jeste bio sjajan poligon za igranje, neka nova teritorija koju bismo morali istražiti. Neka nova svrha bundeve i oko tri sata rezbarenja iste! :)



Dragana i ja smo sve bundeve kupile na Kaleniću. Sorte koje smo odabrale su: Anđelika, Turban, Halloween tikva i Kobača. Rezbarile smo ove dve najveće, odnosno Halloween. Imale smo tu sreću i nesreću, da je jedna bila super meka, a druga tvrda kao kamen. Ovu meku smo sredile za čas posla, dok smo se oko ove tvrdoglave, baktale dva sata. Tri noža, kamen i kašika su sav alat koji vam je potreban. :) Damn you Americans, damn you Martha Stewart, why does it seem so easy to pull off in your DIY posts, while in reality it's a completely different ball game?! 

Iskoristile smo ih za dve različite postavke; jedna napolju na stepenicama obavijenim orahovim lišćem i prozračnom paučinom, dok je druga bila mračnija, umočena u crnu farbu i zle poglede. Neću reći da nas u pojedinim trenucima kada zahuče vetar kroz prazne salone i povuče škriputave šalone za sobom – nisu hvatali žmarci, ali sve je to deo posla, zar ne? :)







Uglavnom, uhvatiše i mene u strike a pose mašinu. Ja dok sam sela i namestila čašu s otrovnim vinom i karaf, čuh škljoc-škljoc izdajnički usklik aparata. ''Ne, neću da me fotkate, nisam ja za ispred objektiva, ja ne umem da poziram... Dobro, hajde malko, kažite mi šta da radim! A je l' mogu da uzmem i moj Moleskine i da pišem u njega, pa on mi je first assistant?!''

I evo mene, kao da ste svratili na moju promociju novih kratkih horor priča ''Strava u ulici Dirižabla'', i sad ću za koji minut da počnem sa potpisivanjem knjiga, samo da se škljocnem još jednom, za poleđinu, znate već...




bašta

Moja i Njanjina posla

10/25/2013

Ovaj post sam želela još juče da objavim, jer po planu i programu objavljujem postove utorkom i četvrtkom. Međutim, zbog tehničkih problema koji su me namučili i danas, ja ovde ne mogu da vam ubacim video via insert a video, pa ću morati da ga linkujem. 

Uglavnom, eto mene na YouTubeu, po prvi put u životu. Tačnije, eto mene po prvi put u životu ispred kamere – ako ne računamo ono kad smo bili mali, pa se igrali sa Barbikama i plesali uz Flashdance sa tatine ploče. 

Upita me draga moja Tanja koja vodi ekipu Moja Posla da li želim da radim video intervju sa njima. Beše to recimo rano proleće. Odmah sam rekla da, ne znam ni sama kako i zašto – jer oni koji me poznaju, znaju da izbegavam kamere, tj. mesto ispred nje. Kao i svako žensko kome je stalo do svog izgleda (i izgleda na fotografijama i snimcima – hajde da se ne lažemo), prvi impuls je bio: ''Jao, ali još uvek nisam doterala liniju, ne želim baš sada da se snimam, imam kilograme viška'', ''A kamera dodaje kol'ko beše?'', ''Plan je da se friziram tek za dve nedelje'', itd. Međutim, dođosmo mi do kraja leta i ja shvatih da odlažem taj intervju, ne zbog izgleda, već treme koja je tiho tinjala. 

Neko drugi bi otišao do frizera po friško pramenove i lokne, možda kupio novu odeću ili novi karmin za usne... A ja, ja sam sve to prepustila slučaju i više brinula o svetlu koje će to jutro biti OK do 13h, izboru šoljica u koje da poslužim čaj i Njanjinom finom ponašanju. Probudivši se to jutro sa ciglom u stomaku i tremom na max, uopšte nisam brinula kako izgledam, već samo da se sve to što pre završi. Da ne pominjem da me je trema duplo drmala, jer sam svakog časa očekivala jedan izuzetno bitan poslovni mail. 


I tako su se Tanja i Ranđa pojavili u 9 kod mene, Njanja ih je pozdravio, kao i M koji je kretao na posao. Pristavila sam kafu i čaj, u prolazu proverila kosu da nije baš mnogo rasčupana (ono kad mi mama kaže da bih nekada mogla da se očešljam i kada sam kući – a ja ne mogu da joj objasnim da mi je kosa grozna kada se češljam svaki čas). Okitila sam se novom Ivinom ogrlicom, koja je samo utemeljila mišljenje mojih drugara koji godinama tvrde kako ne mogu pobeći od svih mojih nijansi tirkizne, rezede, petrolej plave i sl. 

Želudac prigovara, ruke mi se tresu, ali hajdemo! ''Pa svašta s tobom, sedećeš u kućici svojoj i pričaćeš o stvarima koje radiš i voliš. Nema straha, hajdemo!'' – pomislih u jednom trenutku. I tako i bi, jer dogovorila sam se sa Tanjom i Ranđom da se mi sada zapravo igramo čajanke, kao kada sam bila mala, pa je tata snimao mene i brata kako čangrljamo i poslužujemo čaj u bakine porcelanske šoljice koje bejahu rezervisane samo za goste. ''Ovo je za uspomenu, i uostalom ovaj video nije za tebe i o tebi, već je za mlade! Moraš da im daš primer i moraš da im preneseš poruku!'' – te stisnuh pesnice i počeh da pričam.



Ja sam se vala dobro napričala to jutro. Naravno, ekipa je imala oko 7 minuta za kompletan intervju, pa su morali da secnu tu i tamo moje navijeno izlaganje. Za one koji ne znaju, poenta projekta Moja Posla je u informisanju mladih ljudi koji se tek odlučuju na svoje prve studentske ili poslovne korake. Moj zadatak je bio da odbranim zvanje dizajnera koje se danas sve više zloupotrebljava. Ja nisam dizajner zato što sam naučila da nabacam elemente u Photoshopu i napravim poster, ili da kažem klijentu kako fioke nikako ne idu u viseće elemente, čak iako im je njihov arhitekta rekao da je to OK. 

Ja sam dizajner jer imam čitavih deset godina iskustva iza sebe. Prošla sam kroz dve škole i tri struke i sama sam u svemu tome našla svoj put i većinu znanja sama naučila. Ideja je bila da objasnim kako nikada, ali NIKADA ne smete odustajati od sebe i svog sna. Ja se sećam da sam kao klinka želela da upišem srednju dizajnersku, ali su moji navijali za gimnaziju. Ja ih razumem, želeti svom detetu najbolje, jeste u to vreme bilo gimnazijsko obrazovanje. Ali sada, kada sve to ponovo pređem u svojoj glavi – bila bih srećnija u dizajnerskoj i ne bih mučila muku sa hemijom i profesorima koji su mrzeli svoj posao. 

Kada je došlo vreme da se upisuje fakultet, ja sam se držala svog sna. Ovaj put su me pustili da sama odlučim i odaberem svoj put u visoko obrazovanje. Da ne gnjavim sada oko toga, ipak je to duga priča, htela sam samo još jednu stvar da napomenem: sve se dešava sa razlogom. Ja ne verujem u Boga, nemam religiju, što bi mi rekli na popisu: Ja sam Džedaj. Jedina religija u koju verujem jeste ljubav, umetnost i sama ja. Ali, ''Sve se dešava sa razlogom'' me drži sve ove godine i svakog dana me sve više i više uverava u istinitost ove mantre. 

Da nije bilo priprema za arhitekturu, ne bih nikada savladala crtanje perspektive i ne bih matematiku položila sa osmicom. Da nije bilo hemije u gimnaziji kod Ninoslava, ne bih rasturila materijale sa desetkom. Da nije bilo gimnazije i mučenja sa profesorima kroz četiri godine, ne bih kasnije bila student sa 9,6 prosekom. Da nije bilo uporne (tada stroge) Gligorijevićke sa osnova dizajniranja, nikada ne bih shvatila lepotu linija koje izlaze van okvira papira i kasnije ne bih pravila tako dobre postere i fotografije. Da nije bilo prakse u Komovima kada sam morala svaki dan za vreme raspusta da putujem u Borču rano izjutra, ne bih naučila sve cake projektovanja kuhinja. Da nije bilo glupih poslića, ne bih naučila kako se posluje i barata sa novcem. Da nije bilo mog prvog posla kada sam radila i po 12h/smena, tri dana zaredom, ne bih naučila da cenim ovu moju struku, samostalni život, odnos prema novcu, rad i strpljenje roditelja koji rade čitav život. Da nije bilo mučenja na pojedinim poslovima, danas ne bih imala svoj stan, ne bih umela da se izborim sa računima i ne bih umela da živim sama. 

Sećam se kako sam nekada satima umela da sedim na netu, do kasno u noć, da klikćem po dizajn portalima, forumima i blogovima. I sećam se tada dok sam još živela sa roditeljima, a još uvek išla u gimnaziju i mučila muku sa kecom iz hemije, mama je umela dosta često da mi bane u sobu sa komentarima tipa: ''Samo se ti igraj'', ''Bolje uzmi uči nešto, a ne tu sediš na tom internetu po čitav dan'' ili moj omiljeni ''Crtkaš sine, crtkaš a?''. :) Znam, svima je ovo poznato, ali eto, hemija nije od mene načinila dizajnera, ali ti forumi i crtkanje – jeste. :)

Dakle, sve se dešava sa razlogom i samo je pitanje da li VI umete da prepoznate sreću i u nesreći? Život nikome nije savršen, ali kao što rekoh, posao je jedan veliki deo vašeg života. Ako uspete da se izborite za posao koji volite – onda ste na konju. Što se mene tiče, onda ste dosta uspeli u svom životu.

Baš pre neko veče pričah s jednim drugarom, žalimo se na društvo i pričamo o poslovima. Ja gledam neke svoje vršnjake i njima je i dalje jedini problem u životu da li će ove godine ići i na letovanje i zimovanje, da li će imati novca za cipele od 500e i da li ih je onaj/ona tamo pogledao/pogledala više puta u onom klubu, ili ne. To su taaaako davne priče za mene, valjda jer imam ONOG iz kluba kraj sebe i više ne mislim da cipele, već na putovanja u daleke predele i seljenje u veći stan. Ali, otom-potom. Valjda sve dođe u svoje vreme. Isto tako, kada vama naiđe  prvi poslić, a učini vam se onako, prihvatite ga, jer ko zna šta možete da naučite iz njega. Možda već za godinu dana budete u drugoj firmi, sa većim znanjem, iskustvom, a i platom, a one tamo godine, bićete u svom stanu i radićete u svojoj kancelariji. Samo još jedan savet, iz ličnog iskustva: prvo škola! Stisnite pesnice i završite sve što imate, usput sakupljajte znanje i cake, ali nemojte pristati na posao i školu istovremeno, jer nešto od ta dva će pući, a kako novac i prva zarada lako povuče... plašim se da će škola izvući deblji kraj.  


I kao planirala sam jedan kratak zapis, kad ono, međutim. Mali Romanopisac Iv. U svakom slučaju, želim da se zahvalim Tanji Tanacković i Marku Ranđeloviću na ovom intervjuu, na opuštenoj atmosferi, lepim kadrovima, fotografijama za ovaj post i muzici. Da nije bilo njih, hehe, ne biste ni znali kako izgledam uživo i koliko detinjast glas imam (i dalje me tete iz telefonskih reklamnih službi pitaju da li imam nekog punoletnog u kući). :) I moram da se pohvalim (ako moj tata kojim slučajem ovo čita zajedno sa mamom tamo u dnevnoj sobi moje prve kuće, pa onako naslonjeni jedno na drugo) nisam rekla ''kako se zove''! :) Imam ''strašno'' i ''puno'', ali ne i ''kako se zove'' i ''bukvalno'' x 100! :) 




knjige

Lista knjiga za sajam

10/17/2013

Ranije sam imala tu nedelju, taj jedan dan u sedmici kada nemam obaveze, pa sednem sa šoljom čaja u fotelju i obrnem krug po omiljenim blogovima. Izgubim se na nekoliko sati, listam do besvesti, upijam ideje, priče i parim oči. I taj spisak je uglavnom bio sačinjen od tekstova na engleskom, doživljaja i događaja u Njujorku, Bostonu, Kopenhagenu ili Londonu. Ti ljudi su šetali nekim dalekim ulicama, imali su meni ne tako bliske fraze i šale u rečenicama, i posećivali su mesta koja ja možda nikada neću videti. 

A onda sam otkrila carstvo priča, ali meni dosta bližih, ovde sa Balkana. Od tada zapostavljam ove moje dugogodišnje online drugare i sve ih više varam sa ovim domaćim, našim. Usput sam upoznala neke zaista sjajne autore tih priča i  jednostavno sam se zaljubila u njihove rečenice i stil pisanja. 

Ne znam da li je do srpskog jezika koga sam se uželela, ili do opisa ulica kojim i sama koračam, ili pak pominjanja nekih imena meni poznatih – ali uželela sam se čitanja domaćih knjiga. To je sve zbog tih blogova čije su priče kratke, pa se knjiga završi nakon desetak minuta i ja ostanem ucveljena jer mi je potrebno još – ali nema, do sledećeg posta. 

Zbog toga sam pre nekoliko nedelja došla na ideju da se vratim domaćim autorima knjiga, čije će čitanje potrajati nešto duže od desetak minuta. Znam, nema tu neke logike, ali bio mi je potreban bilo kakav okidač. U poslednjih par godina, drastično sam smanjila čitanje knjiga, osim jedne epizode prošle godine kada sam za 5 meseci nekog dosadnog posla pročitala na desetine propuštenih naslova. Ali, osim toga, udaljila sam se od korica koje sam ranije gutala i okrenula sam se serijama koje sam mogla da gledam zajedno sa Matijom. 

Znate već kako je, oboje radite, dođete umorni sa posla i samo želite da se ušuškate u krevet i opustite uz omiljeni sitkom... Do nedavno, kada smo oboje počeli da jurimo neke stare korice po Kupindu i online antikvarnicama. Sada, i kada imam da radim do kasno u noć, on sedi nedaleko od mene i čita mi naglas sve te priče sa požutelih stranica. 



Kako sam propustila neka bitna dela i nemam na koga da se oslonim kada su u pitanju top-liste od strane knjižara i izdavačkih kuća, zamolila sam prijatelje da mi pošalju njihove preporuke domaćih autora. Ideja je bila da prikupim samo izdanja mlađa od pet, eventualno deset godina, međutim, malo smo se zaneli.

Ovo je neki naš zajednički spisak (sve su linkovi) domaćih knjiga vrednih pažnje. Neke sam ranije čitala, dok ostale idu na moj papirni spisak za beogradski sajam knjiga koji počinje u nedelju i traje do 27. oktobra. 

Želim da se zahvalim drugarima na pomoći oko sastavljanja ovog bogatog spiska, dakle, hvala Tićo, Staša, Mišu, Nico, Ivy M2, Agacija, Jovana, Buda, Darko, Tajana, Biljana, Sale, Tijana i Ana.

1*  Sitničarnica kod srećne ruke - Goran Petrović 
37*  Individuacija ili oboženje - Vladeta Jerotić
38*  Tesla, portret među maskama - Vladimir Pištalo
39*  Žega - Igor Marojević 
40*  Sudbina i komentari - Radoslav Petković
41*  39 pesama - Nebojša Krivokuća

Dopuna:

42*  CA. Blues - Milan Oklopdžić
43*  Ako ti jave da sam pao... - Dario Džamonja
44*  Nigdje, niotkuda - Bekim Sejranović
45*  Crnjanski, Megalopolis - Slobodan Vladušić
46*  Bakarni bubnjevi - Miomir Petrović
47*  Nišči - Vidosav Stevanović
48*  Rani dani: kako smo odrastali uz filmove i televiziju - Goran Tribuson
49*  Esherove petlje - Zoran Živković
50*  Metastaze - Alen Bović
51*  Strah i njegov sluga - Mirjana Novaković
52*  Let - Vladimir Arsenijević
53*  Jelena '93 - Mile Kordić
54*  Smrt je neprovjerena glasina - Emir Kusturica
55*  Projekat Lazarus - Aleksandar Hemon
56*  Čudo u Poskokovoj Dragi - Ante Tomić
57*  Top je bio vreo - Vladimir Kecmanović
58*  Veliki rat - Aleksandar Gatalica
59*  Bomboni od meda - Milana Vlaović
60*  Otrovno mleko maslačka - Vida Ognjenović
60*  Pogled kroz prozor metroa - Dragan Todorović
61*  Razglednica bez marke - Jelena Mesić Gak

P.S. Naravno, ako vi imate još neku preporuku ili zanimljiv predlog, ostavite u komentaru, pa ću ja kasnije dopuniti spisak u postu. :) 




kafa

Moleskine, Mickey i ja

10/15/2013

Moram da napravim pauzu za post, moooram! Sedim, radim, okružena sveskama, blokovima i notesima, olovkama na sve strane, flašama vode i hrpom odeće na stolici. U tolikom sam radnom transu da uopšte ne primećujem da mi se plejlista (koju sam pravila 15 minuta) završila još pre pola sata. Radim u tišini i noga mi cupka, oči žmirkaju - više ni naočari ne pomažu. 

Rokovi. Odjednom, nalazim se u ratu sa rokovima i da nema spiska obaveza podeljenog po satima za taj dan – izgubila bih bitku. Roze marker za podvlačenje završenih obaveza jeste moj najbolji prijatelj ovih dana. Kada vidim da se neka stranica rozi sve više, tada sam i ja srećna – sve više. 

Male stvari spašavaju dan. Uglavnom darovi od dragih ljudi koji isto tako cene male stvari i sreću koju oni donose. Tu je jedna savršena ljubičasta šoljica sa toplim napitkom koji greje i usled temperature 38.5! M&M's kesica koju sam sačuvala od Matije pod izgovorom: ''Potrebna mi je za fotkanje sutra, vidi kako su lepe boje u njoj''. Jbg, poješću je pre n'o što se on vrati sa posla, ali ne marim, a neće ni on - jer sam mu kupila onu Milku sa vanilom - da ga zavaram! 


Njanja se smestio na peć, tačno ispod ove supermekane zelene divote koju sam dobila od Ivanine mame. Zajedno se druže kraj prozora, upijaju oktobarske zrake i čine me srećnom. S jedne strane je tišina koja izvire iz zaboravljene plejliste, a s druge, Njanjino predenje i meškoljenje. Opušta bolje nego Oceanic by Vangelis. 


Gomilica mojih vizit-karti stoji na sredini stola i podseća me na ono što sam postigla. Na njima su dve male ilustracije, pastelne pruge i slogan koji je postao poznat među mojim prijateljima. Svaka linija je moja, svaku boju pažljivo sam birala, zajedno sa Matijom smišljala slogan – i evo ih, sada su zajedno na vašim računarima, ili u novčaniku sa ostalim vizitkama. Ponosna sam na ovo Slurporama blago koje imam... I da, pripremam i novu turu wallpapera, počnite da se opraštate sa starim! 


Uglavnom, tu je još jedan mini detalj koji mi navlači osmeh na lice. Nije ništa bitno, ništa važno, niti veliko... Mhm... Šalim se! KAKO NIJE VAŽNO? Vrlo je bitno i vrlo je važno, i veliko i jaoo, koliko sam srećna, dođe mi da vrištim! Dobila sam Moleskine! I to ne bilo kakav, već jedan Moleskine Carnet de Croquis za moje projekte, skice i krokije, crnih korica da unutra mogu da sakrijem blago boja i jedan Moleskine Mickey Mouse Carnet Ligne! Jesam li rekla da je Mickey Mouse? Mhm, razigrani MM urezan u crne korice i unutrašnjost mekanog papira na svetlo sive linije. Mali Iv Moleskine – Maliivskine.

Znam, razumem ja vas koji mislite da sam luda... Ali oni koji su pročitali ovaj post (a ima vas mnogooo, jer je jedan od najčitanijih na blogu) i koji su se pronašli u ushićenju koje zrači iz polja rečenica – znam da me razumeju. Jer Moleskine je tek stigao u Srbiju i zahvaljujući Moleskine Srbija i Plato knjižarama, sada možemo uzdisati u nedoumici pri kupovini u stilu: ''Da li da uzmem ovaj s koricama u Pink boji, ili pak ovaj Le Petit Prince... A možda ipak ovaj Star Wars Limited Edition, da nerviram ove Trekkie persone oko mene...''! Hvala Jagoda na pažnji, razumevanju i deljenju strasti i ljubavi oko ovako malih, ali izuzetno bitnih stvari! 


I tako danas sedim i pravim pauzu u poslu, slušam Njanju kako uživa, pijem kafu, smišljam sledeći kontigent albuma za plejlistu i gledam sve ove divne stvari rasute po radnom stolu. Gledam i ovu olovku koju sam dobila od Jelene, naravno da ima miss Minnie Mouse na njoj – nekako mi se sve slaže, zar ne? Ali slaže mi se jer imam sve te dobre ljude oko sebe koji upamte detalje kada Matija ispriča anegdotu kako uključim Mickey Mouse mode glasa kada sam srećna i brbljiva, pa pištim kao on u onom crtaću gde se juri sa Hromim Dabom na onom parobrodu... Ti moji ljudi zapamte to, pa mi za rođendane kupuju poklone koji me posle raduju svaki dan. 

Jeste, imam 27, ali da nema onog deteta u meni, bila bih samo još jedna siva i prazna ljuštura. Ne bih pregurala radni dan od 20 sati rada sa osmehom na licu i ne bih jurila ka rokovima sa tolikom snagom. Verovatno bih mrzela svoj posao, kao i svaki ponedeljak. Sigurno bih bila ljuta na Univerzum, Zvezde, Maje i Inke – kada legnem u 4:00 ujutru, a ustanem nakon četiri sata sna i ponovo sednem za računar i tabove i programe koji me umorno čekaju. Sigurno bih mrzela čitav svet i bila jedno matoro i izmrcvareno biće, koje kao da živi na stranicama Blicovih i Kurirovih komentara... Ali nisam! A nisam, zbog svega ovoga što imam – i zato što sam srećnica, jer mogu da raspoznam sreću, radost, prijateljstvo, pažnju i ljubav u malim stvarima. :)



P.S. Hvala svima na učestvovanju u Sundri Pop & Mali Iv darivanju! Za one koji nemaju facebook, javljam vam da sam juče izvukla srećnicu koja će uživati u našem paketu i njeno ime je Nevena B. No, ne brinite, igramo se mi još, uskoro! :) 


bicikl

Popcycle darivanje

10/08/2013

Kada me je Sandra pozvala u svoj Sundri Pop Studio na čaj, prihvatila sam poziv oberučke. Čaj u kombinaciji sa ovim divnim dezenima i biciklima - to je bilo to, već sam bila zaljubljena. A onda, kada sam videla cveće na koromanu njenog rezedo bajka, shvatila sam da ću se tu kod nje osećati kao kod kuće. 

Iznela je čaj u velikoj crvenoj šolji, na ljubičastoj tacni sa belim tufnama i medom na drvenoj kašičici - baš onako, sve po protokolu. Već kroz prve minute ćaskanja, shvatile smo da smo koleginice i da smo obe išle na isti fakultet, na industrijski dizajn. Ona je ostala pri svome i kasnije je otišla u Italiju na brušenje svog znanja i zanata, a ja sam se okrenula web-dizajnu. 




Sigurno sam prvih sat vremena samo stajala i razgledala njen radni prostor, uzorke mušema i materijala, Popcycle torbice i ono cveće na koromanu. Onda sam primetila lustere koje je radila za izložbe i tu sam samo odlepršala. Jeste da je bio dan i svetlo je bilo divno, ali morale smo da uključimo lustere, jer sam želela potpuni Sundri Pop ugođaj! 

Uz čaj i keks, ćaskale smo o inicijalnoj ideji Popcycle i momentu kada je odlučila da počne sa dizajniranjem torbica za bicikle. Našle smo se oko činjenice da što smo starije, kao dizajneri, imamo šire vidike i sve više težimo ka eksperimentisanju i igranju sa bojama, šarama i formama. Otuda oduševljenje kada sam videla kako vešto spaja bele sitne tufne na crvenoj podlozi sa velikim tufnama na narandžastoj podlozi. Ili floralni print sa karo šarom? A šta mislite o muškoj torbici sa rezedo porubom? 









Ili, ako imate svoju ideju o sklapanju šara i boja, Sandra je uvek raspoložena da sasluša sve ideje i ispuni sve vaše želje. Zbog toga sam ja imala listu želja, koja je odlično došla uz ovaj moj post. Jedna Popcycle torbica za ram bajka i jedna bisaga za gepek – naravno, u matching dezenu. :) A uz to, hajde da mi uradi i case za lap-top, da budem totalna Popcycle dama, da me još malko više shvataju kao detinjastu. Ali koga briga? Ja imam najlepši i potpuno unikatni ogrtač za moj Dell i mnogo mi je lepo. :) Tražila sam kombinaciju floralnog patterna i mat sivog materijala, da se ozbiljna poslovna ženska i ja, nađemo na sredini. 




Kako slike govore više od reči, ovde možete videti koliko je pažljiv i lep Sandrin rad. U zavisnosti koje torbice želite, tj. koju težinu želite da ponesete, Sandra sa vama bira tip materijala i predlaže vam dezene koji bi mogli da se uklope. Postoje torbice za muški i ženski bicikl (tj. tip rama), kao i bisage za gepek. Sve proizvode i dezene možete pogledati u ovom albumu

A sada, kako sam obećala neke poklone povodom prvog rođendana bloga, Sundri Pop i ja smo rešile da vam poklonimo jednu pink Popcycle torbicu za ženski bicikl iz kolekcije Popcycle Urban! Uz nju, dobićete i specijalan Mali Iv paket iznenađenja, koji vam pripremam već neko vreme. :) Sigurna sam da pravila već znate:


* Like na facebook stranici POPCYCLE by sundri pop design 
* Like na facebook stranici Slurp O Rama and Cutensils
* Komentar ispod posta sa vašom e-mail adresom

Imate vremena da se igrate do 20:00h u nedelju, 13. oktobra. Nakon toga ću se ja udružiti sa random.org i zavrteću bubanj sreće. * Zbog veličine, težine i sadržaja paketa, ovaj put mogu učestvovati samo građani Srbije. Srećno! :)

Mislila sam se da li i to da vam predložim, ali u slučaju da imate nekoga u Srbiji ko bi mogao da vam preuzme paket i donese/doveze i sl., slobodno možete učestvovati u darivanju! Ja bih volela da svi vi učestvujete, samo me je strah zbog slanja ovakve vrste paketa. :)

POPCYCLE bicycle frame bags
Impregnated canvas. Water resistant!
For M & F bikes

Prodajna mesta:

* "Bike Info Centar", Skender Begova 15, Dorćol
* Sportska radnja "Nomad", Dušana Vukasovića 35, lokal 23, Novi Beograd
* KC Grad - Gradstor, Braće Krsmanovića 4, Sava mala
* "sundri pop" studio, Dunavski kej 20, Dorćol