čaj

My cup of tea/coffee

11/26/2013

Nekada mi je toliko teško da započnem neki post. Imam priču u glavi i znam o čemu bih vam pričala, ali mi fali uvod. I onda ostavim otvoren post i kursor da blinka satima, buljim u monitor i tastaturu naizmence i samo uzdišem, jer nijedna uvodna rečenica nije dovoljno dobra. 
I na kraju  pustim da prođu dani, jer kada nisam lepo raspoložena, ne mogu da zalazim u ovaj moj kutak...

Kasno je popodne, slušam Synthesis - Vo Naše SeloUmesila sam domaću pogaču i njen miris se prostire stanom. Peć već odavno duva, tako da nam je dom topao i ušuškan. Njanja je na svom otiraču kraj peći i pažljivo osluškuje korake u hodniku zgrade, čekajući da se M vrati sa posla. Skuvala sam moku i uživam u slatkom ukusu čokolade. Ovo nije smiraj dana, ali ja se tako osećam.

Razmišljam o obavezama za sutra. Kako sve uklopiti, kako sve postići i kako ne dozvoliti padu raspoloženja da utiče na produktivnost, motivaciju i ideje... Ponekad pomislim da bi život bio mnogo lakši da sam samo delić neke velike mašinerije i da mi je posao da svakoga dana ispunjavam jedan te isti zadatak, bez razmišljanja i puno mozganja, poput robota. Jer ovako, svakog jutra moram da se probudim i u roku od sat vremena nateram sebe da budem: budna, orna, energična, vesela, ekspeditivna, kreativna, tačna i brza. 

A to je teško. Verujte mi, to mi je najteži deo dana. 


Posebno danima kakav je ovaj: hladan, tmuran i ovlažen nekim bljuzgavim snegom. Ali dobro, idemo dalje, ustajemo, rastežemo se, krećemo u borbu sa kilometrom obaveza i mejlova u inboxu. Ne odustajemo, jer do vikenda i bezbrižnog izbegavanja zvonjave telefona ima još tri i po dana.

Ono što me pokreće ujutru, jesu male stvari kojima se radujem unapred. Probudim se i ne ustaje mi se iz kreveta, ali nateram sebe da pobrojim sve rituale koje mogu da obavim u narednih sat vremena. Od maženja sa Njanjom koji je obavezno tu negde pod pokrivačem i gura me svojim šapicama sve više ka ivici kreveta, do kuvanja najaromatičnijeg toplog lattea u onu novu šolju koju sam dobila. Onu novu crvenu šolju koja je savršeno glazirana spolja, ali je iznutra svetlo krem, pa kafa sa cimetom u njoj izgleda još privlačnije. 

I OK, već sam na nogama jer sama pomisao na miris mleka i cimeta, nove plejliste koja svira i gomile zanimljivog sadržaja na omiljenim blogovima – jednostavno pumpa energijom i motivacijom. 


Koliko god to delovalo bezazleno, ali u danima kada nam manjka volje, male stvari zaista mogu da naprave razliku i utkaju dodatnog elana. U poslednje vreme dobijam toliko mejlova u kojima mi se javljaju osobe koje imaju taj dar koji im omogućava da prepoznaju te male stvari. Pričaju mi kako i one imaju omiljene šolje i rituale, kako se raduju knjizi u krevetu, šetnji sa dragom osobom i ljubimcem, ili spremanjem ukusne paste uz čašu vina. Poveravaju mi se kako im je drago jer postoji neko mesto u online kosmosu koje im omogućava da se ne osećaju čudnjikavo, ako za svaki napitak imaju posebnu pjadelu i ako dekorišu kuću nedeljama pred praznike. I ja sam srećna, jer gajimo jednu zajednicu obožavatelja malih stvari. :)

A tu su i ti mali darovi od dragih ljudi, koji stižu u pravo vreme, baš kao da je poštar znao kojim danima treba da zazvoni na vrata. Pa trenuci ushićenja dok se koverta otvara i iz nje izvlači upakovan poklon, sa sve folijom od mehurića čije deliće moram malo da ispuckam pre no što otvorim paket. 

Tu je dar od Ivane, jer me tako dobro poznaje, pa mi upakuje kekse Anđele, knjigu za pod pokrivač, par kesica čaja, ali i vino. Da me dobro oraspoloži i da imam zabavu za svaki deo dana. 

Onda stigne velika pizza kutija od poštara, ali nije pizza u njoj, već najnežnija mušema, sa roze čajankom u vidu motiva. Zahvaljujući Moo Moo Shemi, pa naravno. Sada mi samo ostaje da odaberem idealnu šolju za ovaj Mad Hatter Tea Party!

Ili ono kad Lalica svrati pred snimanje u Dokolici do mene, pa mi ostavi na stolu paketić sa posebnim začinom za buritose i nekoliko kesica čaja koje do tad nisam probala. 

Da ne pominjem one hrizanteme koje su mi Mušmule dale onomad na Salašu, pa sam bila sva srećna to jutro kada je ogrejalo sunce i stan je bio okupan najrazličitijim jesenjim bojama, od zlatne, preko oranž do oker.

Ubrzo potom, stan je zamirisao na voćne kupke, jer mi je stigao veliki paket iz Holandije, u kome mi je Ksenija zapakovala najšarenije handmade sapune koji su zapravo bili inspirisani mojom blogom. Da ne pričam kako Njanja danima nije vadio njuškicu iz te kutije.

A onda poređam sve te divne predmete po radnoj površini i počnem da zapisujem ideje za postove i projekte, pa mi M donese sendvič od mekane integralne kifle, da imam uz kafu, dok on spremi ručak. 

To su ti ljudi koji vas poznaju i vole da vam ulepšavaju život i dane sitnicama. Tako moja Tića zna šta treba da donese, kako bi ono teško razbuđivanje ponedeljkom išlo brže. Kesica Oreoa, za uz latte i dan može da počne. 


Uglavnom, te male stvari nisu samo stvari, već su i gestovi ljudi koje volite, koji su vam bliski, ali i onih koje ne poznajete baš toliko, ali umeju da vas i te kako obraduju. Kako bilo koji dan može da bude ružan ako prepoznate i makar jedan minut takve dobrote u nekome? 

Meni je pre nekog vremena ulepšana jedna čitava nedelja, samo zato što sam se upoznala sa jednom divnom i izuzetno vrednom damom koja pravi magiju od kolačića. Dok sam nabavljala cookies za snimanje koje ću vam pokazati od decembra, u ćošku jedne posude, uočila sam keks koji je imao identičnu šaru kao moja šolja! Ljubičastu na bele tufne! Još u obliku srca! Zamolila sam je za koji komad, jer je neverovatno kako dobro idu zajedno. Nije ostao za ukras, jer su Ljiljanini keksi toliko ukusni, da vam posle toga prsti mirišu na cimet satima. 

Živeli dobri ljudi, lepi trenuci, minuti sreće i male stvari, jer svi su oni moja šoljica čaja. 




8tracks

Autumn edition: plejliste

11/22/2013

Započinjem novi post već nedelju dana i nikako da ga napišem. I ko zna kada ću ga napisati, jer raspoloženje nije na očekivanom nivou. Zbog toga se sakrivam u muziku, glasove, melodije i ritam. I tamo mi je lepo, jer na sigurnom sam terenu. Od liste do liste, kroz različit tempo i različite tekstove, moje raspoloženje je na gramofonskoj ploči i vrti se dok igla ne počne da skakuće... 

Želim ove plejliste da napravim već neko vreme i čini mi se da je danas bio dan za to. Uz posao i obaveze, prijala je jedna kratka pauza u kojoj sam nabacala neke stare, ali i neke nove hitove. Uživajte, pa se čitamo ovih dana kada grane sunce


 
klik na: Autumn Happiness


 
klik na: Autumn Sadness


 
klik na: Autumn Power



art

Posvećenje

11/16/2013

26. oktobar 2008. – neka svirka u SKC Livingroomu. Ja – luda i šašava, kosa na paž koji sam zapravo nosila većinu života, crna kosa i guste šiške. Nosim tamno točeno u jednoj ruci, dok drugom lelujam u vazduhu. On – traker na glavi, go torzo, znojnica na desnoj ruci i palice u obe šake. Udara taj bubanj i obasjava ga plavo svetlo. Ove melodije koje čujem po prvi put su... Čudne! Podsećaju me na Tool, na ISIS, pa na momente i na Anathemu, ali i na God Is An Astronaut. Ne znam šta mi se dešava, jer euforična sam. Hej, ljudi, ovo je domaći bend! Ja slušam ovo umetničko delo u Beogradu i njega stvaraju momci iz Beograda! Sreća, ekstaza, zaljubljenost, i adrenalin skaču po meni i ne mogu da razaznam gde se nalazim. 

Sakupljam sve što znam o njima. Imaju čudno ime, koje se teško izgovara. Raspitujem se o istoriji benda. Hm, postoje već skoro devet godina, kako nisam čula za njih? Ah, pa da, godinama unazad sam bila operisana od domaće scene... OK, članovi benda? Nikoga ne poznajem. A bubnjar? Ni njega. Kada im je sledeća svirka?

21. decembar 2008. – njihova svirka u SKC Livingroomu. * Unos iz tadašnje beležnice: ''Bubnjar. Neki opičeni lik, polu nag, sa punk-rock kačketom, udara o jadne bubnjeve i rastura. Mislim da se zove Matija. Izgleda da ima dosta obožavatelja u publici. Bubnjar se nenormalno oblači. Nosi neke tigraste ili vatrene patike i jaknu sa hot pink detaljima. To mi je grozno. Ne sviđa mi se.''

11. mart 2009. – Went svirka u SKC Livingroomu. Upoznajemo se ispred SKC-a. Zaista se zove Matija. Bend mu se zove Consecration. 

Maj 2009. – zaljubljena sam. U njega i u muziku. 


Maj 2013. – neka od naših šetnji. Matija mi priča utiske sa probe. Dešava se hajp oko Cimeta. Uskoro počinju da rade na planovima za njihov IV album – unIVerzum zna. Pesme su već gotove i sada im je potreban neko ko će raditi omot. Matija mi priča o pesmama, pominje mi reference i izvore inspiracije. Neke od njih još uvek nisam čula, neke sam samo načula. Ne mogu ja to tako polovično, hoću da bude gotov mastering, pa da sednem, naspem vince i pustim play. Hoću da utonem u potpunosti i da čujem pesme kada čin bude svršen, kada muzički sve bude upakovano. Kao nekada u Livingroomu dok je postojao... 

Jun 2013. – odlučeno je, ja radim dizajn. Dobila sam čitav album na preslušavanje, dobila sam knjigu koja je služila kao inspiracija naslovnoj numeri; ''CA. Blues'' od Milana Oklopdžića. I dobila sam sve tekstove pesama. Krećem od nule, imam samo zračak ideje u mislima. 

Album se zove ''unIVerzum zna''. Naslovna numera traje malo preko 10 minuta i melodijski dosta podseća na Tool. Stevan Stivi Mijatović čita odlomak iz CA. Blues: ''Krenuli smo peške uz neko stenje. Kit je stajao kod kola, proveravajući nekoliko puta da li su zaključana. Zastali smo na jednom uzvišenju. Svako je pošao na svoju stranu tražeći vlastiti prostor. Shelley je otišla do same ivice, gde se stena spuštala strmo ka okeanu. Izgledala je kao bela tačka na plavom. Osetio sam... Bela tačka na plavom. Ili pukotina u plavom...''

Plavo. Odzvanjalo je tako u mojim mislima narednih mesec dana. I broj IV i trougao kao njihov prepoznatljiv  logo. I trougao koji se dobije kada se ovo I spoji sa V. I priča iz knjige i univerzum (Univerzum Zna – pesma broj IV, prim. aut.). I trougao ponovo. I zvezde (Stepenice, Zvezde – pesma broj III, prim. aut.). I trougao, Južna Amerika, Maje i Inke, Asteci, kosmos, konstelacije, matematika, zvezde, prolaz (Prolaz – pesma broj V, prim. aut.)... Sve je tu, sve je povezano. Tri čoveka koja čine bend, tri temena trougla. Trougao kao konstelacija zvezda u univerzumu, trougao kao njihov logo.



Totem je došao sasvim prirodno. Kao povezanost sa južnoameričkom kulturom, matematikom, univerzumom, posvećenjem, obožavanjem i sazvežđem, rešila sam da uradim artwork koji će se nalaziti na samoj naslovnoj strani omota. 

Totem kao simbol koji predstavlja životinju koja služi kao amblem grupe ljudi, porodice, klana, ili u ovom slučaju benda. A aligator (Aligator – pesma broj I sa albuma .avi, prim. aut.) je njihova životinja. Trougao kao logo, trougao kao piramida, piramida kao simbol. Piramida kao baza totema i trougao kao osnovni element totema. 

Totem sam crtala tako da on sačinjava jednu formu na prvi pogled, ali ako se zagledate, uočićete nekoliko skrivenih elemenata. Tu je Matijina činela (ride) i palice. Tu je vrat Danilove gitare (Gibson), kao i Dejvove (Fender). Tu je čivija, ali i trzalica. Sakrivena su dva aligatora, ali i jedan glavni koji predstavlja pokretačku snagu benda, riffove, amblem. Takođe, tu negde je i moj logo, kao i moje ime. Sakrivene su i Dejvove pedale, kao i Danilove. Tu je naziv benda, logo benda, ali i naziv albuma. A tu su i njih trojica, svaki ponaosob, sa prvim slovima svojih imena. 


Kako je sama naslovna strana omota tematski urađena, tako je i unutrašnjost digipaka sa sve bookletom povezana kosmičkom temom, nebulom, konstelacijama koje se sastoje od trouglova i delova totema. Svaka numera ima pažljivo biranu fotografiju, koju je radio sjajni Dule Jelen. Svaka fotografija odzvanja onom plavom od pre nekoliko pasusa. Npr. numera Prolaz, je uparena sa fotografijom na kojoj vidimo simbolično otvoren prozor sa Consecration logotipom na oknu, kao i tragom od igranja ekspozicijom.


Vertikala je prvi singl s ovog albuma i ona obeležava bitan period u bendu. Trenutak kada se momcima pridružuje novi basista Ivan, a.k.a. Dejv. Naredne dve fotografije su za Dejva, jer one predstavljaju simboliku vertikale. Neću mnogo reći o ovome, neka ostane skriveno značenje (osim ako ne pitate Dejva da vam objasni), ali pomenuću sprat II i sprat V, tj. dva sprata između, a to su III (trougao, tri temena, trojica) i sprat IV

Mogla bih sada da vam pričam i o skrivenim značenjima na svim ostalim stranicama i fotografijama, ali moram nešto ostaviti za uz tamno točeno u prvom redu, tamo na sledećoj Consecration svirci. Onda, kada budemo opleli po konstatovanju riffova sa Luke Čeha







4. novembar 2013. – album je objavljen. Nalazi se u online formi na bandcampu, i dani su u pitanju kada ćemo ga dobiti u fizičkom obliku. Za to vreme, radim na brendiranju svih Consecration portala, profila i kanala. Odlazimo u štampariju i po prvi put vidim gotov disk. Moj rad na njemu, moj crtež, moji potezi rukom... Diskovi su spremni, sada još samo da odobrimo štampu za digipak i to je to. Još samo malo... 

13. novembar 2013. – stigao je digi. Na promociji sam Matijinog drugog benda Feud, Matija se provlači do mene i iz ranca vadi novi album Consecrationa. Novi album, čiji sam dizajn, totem artwork i jednu fotografiju radila ja. Mislim da niko na svetu ne shvata moju sreću. Mislim da ću se onesvestiti... Gledam, zagledam, obrćem, listam. Gunđam kako je tamnija štampa nego kako sam zamislila, ali nema veze, sve ostalo je perfektno. To je moj rad. To je rad koji sam dugo radila za bend koji toliko volim i u koji toliko verujem. Za bend u čijem sam prvom redu i nakon skoro šest godina. 

Za jednu osobu koja je u tom bendu, koja mi znači sve na svetu, kojoj apsolutno posvećujem* ovaj rad. * Consecration (konsekrejšn) – posvećenje. 


Dugo sam razmišljala da li da pišem ovaj post. Naime, on nije tako šaren, nije cvrkutav i tufnast, ne priča o šoljicama, ali priča o meni. I vrlo je bitan deo mene, ova priča, tako da sam ipak rešila da je ovde ispričam. 

Iako to nije bila moja namera, za ovih godinu i kusur dana, Njanja i Matija su postali sastavni deo priča na ovom blogu. Njanja jer je dekor u kući, dekor u bašti, orkestar, grejalica, ali i omiljeni član naše mini porodice. Bez njega se ne može. A Matija, jer je sve ostalo i bez njega ovaj blog verovatno ne bi ni postojao. Ja kao ovakva, verovatno ne bih ni postojala... 

Zbog toga sam želela da zapišem kako sam se osećala dok sam stvarala ovaj rad, kako kada sam držala ovaj album u svojoj ruci i kako kada sam ga po prvi put čula iz svojih zvučnika. Ponosna sam na momke iz benda, ponosna sam na sve naše prijatelje koji ih podržavaju, na sve fanove koji skaču u prvom redu i na sve ljude koji su pomogli stvaranju ove muzike.

Consecration FB page
Consecration Bandcamp

Svu muziku napisao Consecration.
Consecration čine:
Danilo Nikodinovski – glas, gitara, sint
Matija Dagović – bubnjevi
Ivan Aranđelović – bas gitara

Sve tekstove napisao Danilo Nikodinovski, osim Univerzum Zna – deo koji čita Stivi preuzet je iz knjige CA. Blues, koju je napisao Milan Oklopdžić (1948-2007).

Sempl u Gilmoru preuzet je iz filma The Limits Of Control, Jim Jarmusch, 2009.

Snimljeno u studiju Underground, oktobra 2011.  

Neki delovi, kao što su akustična u Vertikali, sintevi u Luki i Univerzumu, reverbi (Strymon Blue Sky) u Univerzumu i Gilmoru dosnimljeni tokom novembra i decembra 2012.

Snimatelji – Stefan Gaćeša, Marko Jovanović.
Miks – Aaron Harris (ISIS). Vista Studio, Los Anđeles, Kalifornija. novembar/decembar 2012.
Mastering – James Plotkin. Plotkinworks Studio, Filadelfija, Pensilvanija. jun 2013.

Matija svira Mapex bubnjeve i Anatolian činele.
Sve električne gitare (Gibson Les Paul, Gibson SG, Jean & Jean, Fender Strat) snimljene na Laney GH100L pojačalu.

Dizajn i totem artwork – Mali Iv
Fotografije – Duško Dule Jelen (osim na Vertikali – Mali Iv)

* Takođe, sve fotografije u ovom postu su by Dule Jelen, osim onih sa watermarkom u donjem, desnom uglu i wallpapera ispod ovog pasusa. 


*
za download wallpapera Totem, klik OVDE


*
za download wallpapera Nebula, klik OVDE


*
za download wallpapera Univerzum, klik OVDE


*
za download wallpapera Triangle, klik OVDE


čaj

Dokoličarenje

11/13/2013

Već dve nedelje sedim pred ovim postom i započnem pisanje, napišem pasus ili dva i na kraju ga obrišem. Da li je do umora, pune glave misli i problema, ili je do proste blokade? Već kasnim i već mi je prošao utorak, a nisam ga objavila. Ne mogu da čekam četvrtak, mora da ide odmah, sad il' nikad. 

Prošla je ponoć, u pidžami sam i pod toplim ćebetom. Njanja spava u fotelji, a pre toga je dobio dozu fajtalice po guzi, jer je imao seriju galopiranja i svađanja po kući. Mati čita poslednji broj TopGeara i ja konačno imam vremena da u miru pišem.   


Malo, po malo, pa prevučem mišem stranicu do dna, da vidim i ostale fotografije, da im se još jednom nadivim i osmehnem. A onda se vratim na ovaj pasus, pa nastavim da kucam. Da danas nisam bila na kratkoj kafe pauzi sa mojom Tićom na našem mestu, sada bih ponovo maštala o onim crostinima. Jer ne pamtim kada sam se poslednji put toliko navukla na neko jelo!

Možda i zbog tog rustik stila, onog lustera od šarenih abažura, velikih jastuka za udobnije priče uz kafu ili čaj. Ili pak zbog tihe bašte i zvuka violine Yanna Tiersena koji dopire iz zvučnika... Možda je razloga mnogo i možda nemam dovoljno mesta za sav taj spisak, ali Dokolicapolako ali sigurno postaje moje omiljeno mesto u gradu. Hvala Milice komšinice na preporuci! 

Zbog toga sam upravo nju predložila kao idealnu lokaciju za sastančenje i snimanje, onog dana kada me je miss Karakaš pozvala da radimo zajedno na jednom projektu.



Kaže meni Karakaš, radimo za Turističku organizaciju Srbije, hoćemo da promovišemo naše ljude, naša mesta, skrivene kutke ove lepe zemlje i lifestyle koji svakako više ne kaska ni trena za evropskim metropolama. Slava rukovodi kamerom, ja biram ekipu i mesto, i da li sam za? Naravno da jesam, a kadddd ćemo?

Javljam se Lalici, Ivi i Tamari na grupnoj poruci i pokušavam da ih pitam, tamo između redova svakodnevnih updateova iz naših života – da li žele da popiju jedan čaj sa mnom u Dokolici. Ubrzo ugovaramo dan za snimanje, kišan je, mrgodan i hladan, ali onog trenutka kada je u jedan lokal na Vračaru ušlo šest žena sa svojim aparaturama, različitim ešarpama i osmesima – dan je dobio na koloritu i smislu. 


Vadimo naše omiljene šoljice i čajnike, naručujemo već drugu turu crostina, nameštamo set i podešavamo šiške. Kako to obično biva sa nama, šoljice i postavka na stolu su bitniji od šiški i karmina, ali tu smo, držimo sve konce u rukama.

Iva želi da napravi matcha latte, pa naručujemo toplo mleko kako bismo odgledale jedan mini kurs savršenog zelenog lattea. Gaiwani su na mestu, ali crostini nisu, jer ne možemo da držimo prste (i oči) podalje od njih. Slava radi, škljoca, kreće se oko nas i iznad nas, ne vidimo je. Zapričale smo se, smejemo se, nismo na snimanju, pa na čaju smo. Dokolica je puna, jer je vreme ručku, a gladni ljudi su želeli da se sklone na toplo i suvo mesto. Niko nas ne primećuje, iako smo šarene, glasne i cangrčemo šoljicama. To volim kod ovog mesta, jer tu svako gleda svoja posla, svako uživa u svojoj šoljici napitka i sagovorniku preko puta. A mi uživamo u slatkim pričama, zalogajima i gutljajima.









Sezona je čaja i sada ponovo svi vade svoje šolje i cediljke napolje iz kuhinjskih elemenata. Spremaju se za hladnu jesen i hladnu zimu, raduju se grejanju uz tople i mirisne keramičke pjadele. Otuda Jelenina ideja da ovo snimanje i čajanku za #lifestyleserbia iskoristi i poveže sa člankom u Elle magazinu. Trendsetteri tako rade, idu korak ispred svih, spremaju nas na aromatičnu zimu, još pre nego što je zima stigla. 

I eto nas mama, tu smo u Ellu! Meni nije prvi put, ali fotografiji na kojoj sam ja – jeste. I sa njima sam, smešimo se i radujemo i u tom trenutku slavimo prijateljstvo. 




Hvala Jelena na pozivu i luksuzu da učestvujemo, hvala Slava na divnim fotografijama koje idu u ram, hvala vam Lalice, Iva i Tamara na društvu. Hvala mestu Dokolica bistro Vračar na ekspeditivnom i druželjubivom osoblju, dodavanju potrebnih sastojaka za ovu čajanku i pravljenju najukusnijih crostina sa suvim kajsijama i gorgonzolom * topla preporuka. Hvala Ellu što je moju porodicu i prijatelje još jedared učinio na tren važnim, ono kada se pohvale kako sam im ja izašla na stranicama magazina. :) 

Kreator ideje: Jelena Karakaš
Autor fotografija (sem poslednje tri): Slava Mićić
Projekat: TOS za Lifestyle Serbia