čokolada

Ono kada

1/27/2014

Znam da se ponavljam, ali ne volim uvode u postu. Nikada nisam umela da ih pišem, a čak ni dok sam pisala sastave iz srpskog jezika. Kada bi samo mogli da se preskoče i odmah direkt' pređe na priču. Evo, ja ću ovde da se pravim da pričamo već neko vreme. Uvodi dosta utiču na prazne stranice i blokade.

''Ono kada'' je savršen uvod za ovaj ponoćni post. Nasula sam poslednje kapi nekog šardonea, ide Weak and Powerless, bolesna sam već neko vreme, ali nema mirovanja. Danas su završeni svi poslovi za ovu nedelju i sutra ponovo krećemo u radne pobede. Piše mi se, zato sam ovde...

Ono kada ubedite sebe da ipak niste toliki smota za pravljenje slatkiša. Dugo sam bežala od slatkog programa, misleći kako meni to ne ide. Valjda ide na ruku to što nisam toliko veliki ljubitelj kolača, pa nisam imala jaku motivaciju. Međutim, iz želje da obradujem drage ljude oko sebe, počela sam da vežbam. 

Ono kada napravite svoj prvi tart i prhko testo ikad. Nevenin recept mi je poslužio kao baza i inspiracija, samo što sam ja umesto karamele dodala slatki žele-namaz od šumskog voća koji sam napravila za 10 minuta. U principu sam zadovoljna, smazao se za pola dana, ali ću sledeći put malko više raditi na slatkoći svega toga, jer je kiselost voća malo ugušila čokoladu. Još uvek nisam usavršila recept, pa vas molim da budete strpljivi. Tart sam posula kakaom i tačkama od bele čokolade, pa sam dobila jedan tufnast čoko-slatkiš. Uz njega sam servirala jaku crnu kafu u predivnu vintage šoljicu koju sam nasledila od Nani. 


Ono kada rešite da batalite kupovne hlebove i onda pravite svoj domaći u sto varijanti. To je jedna od ovogodišnjih-novogodišnjih ideja, samo što se desila slučajno, zaista nisam planirala da kujnu pretvorim u pekaru. Međutim, usavršila sam taj neki izmišljeno improvizovani recept za testo, našla sam idealnu kombinaciju brašna i temperature pećnice, pa sada svaki dan jedemo mirišljavi domaći hleb, sa maslinovim uljem, belim lukom i svežim začinima. 

Ono kada rezervišete vikend večeri za movie i game night sa porodicom. Pa kada mi dođe Miki sa Joleanderom, pa degustiramo vina koja smo kupili i ja upijam svaku rečenicu ova dva buduća somelijera. Onda iznesem onaj domaći leba iz pećnice, pa naseckam domaćeg suvog mesa iz Užica. Prelijem mrvljenu fetu origanom i sa malo maslinovog ulja koje sam našla u onoj radnjici u komšiluku koja ima vrhunske proizvode za ispunjavanje svakog hedonističkog hira. Jer primila sam platu nakon dva meseca i vreme je da častim. Tu je i pesto koji smo kupili u onom novom francuskom marketu Supermarché Casino na Topličinom vencu, a i domaći sos od svežeg paradajza sa bosiljkom. 


Ono kada ubedite sebe da ipak niste toliki smota i za pravljenje palačinki. Jes' da numem da ih bacam kao pro, ali umem da napravim mnogo finu smesu za testo. E, onda uzmete onaj Bonne Maman džem od breskve što ste kupili u onom francuskom marketu pomenutom u pasusu iznad, pa rešite da obradujete svoju drugu polovinu jednim slatkim doručkom, serviranim tik ispod prozorske bašte, dok napolju pršti proleće u januaru. 


Ono kada odvojite nedelju dana za pravljenje i slanje paketića svim ljudima koji su vas obradovali u protekloj godini. Pa se posvetite tome u potpunosti, farbate, merite, seckate i lepite, umotavate, popunjavate i šaljete. I onda s drhtajem u srcu čekate da taj paketić stigne čitav na svoju destinaciju i da se dopadne svom vlasniku čije je ime ispisano kaligrafijom u pažljivo pisanom pismu. 


Ono kada vam tata vašeg muža napravi prvi set za kaligrafiju. Pa sve to spakujete u kesicu u kojoj je stajala omiljena menta čokolada koju ste dobili od mame vašeg muža. I sve to zajedno, toliko je lepo i puno ljubavi i pažnje i onda sednete i tri sata bez prestanka samo pišete i pišete... I osećate se kao dete koje je po prvi put dobilo penkalo u ruke, jer je od poslednjeg pera i pismenog sastava prošla decenija i kusur. I onda vam slatko kako ste smotani i kako brljate ono mastilo, ali polako, čemu drugom služi vežba i svi ti tutorijali na netu?!  


Ono kada polako punite svoj Moleskine, jedan, drugi i treći i svaki ima svoju svrhu. Pa vam lepo kada listate stranice, a one pune boja, skica i beleški, sve je tako uredno i sortirano, prosto vam milina. I onda imate dodatnu motivaciju da radite i kada ste bolesni i kada je vreme napolju totalno sranje


Ono kada imate novi jutarnji ritual, jer konačno oboje radite od kuće. To kuvanje čaja u naše uparene šolje me toliko ispunjava, da sam shvatila kako sam razvila čitavu filozofiju oko toga. Jedan zen momenat od pola sata svakog jutra i nema šanse da vam motivacija i volja odlutaju tokom dana. Tome se radujem kada uveče ležem na spavanje. 

Ono kada konačno pronađete boje u spreju u bojama koje vam odgovaraju. U pitanju su Montana Gold boje koje možete naći u Kobazz šopu. Dobra pokrivna moć, brzo se suše i raspon nijansi je dumrete. Već sam ih skoro potpuno potrošila. Rezultat: pocket tea box i svećnjaci za nove Ikeine sveće sa opojnim mirisom vanile. 


Ono kada nakon tri godine ideje na papiru, nešto zapravo i realizujete. U pitanju je ovaj foto-zid koji je u nastajanju. Većina ramova je DIY, a neke sam pravila još kao klinka. Inspiracija za brzu realizaciju je došla odmah nakon dobijanja poklona od Bojane. Dve porcelanske činijice u kojima su upisane dve Matijine i moje želje za ovu godinu. One su u centralnom redu. Okolo njih su naše porodice, prijatelji i mi – svi na jednom mestu, sa osmehom, sa godinica tli, sa bob frizurom i rolšuama, sa pokojnom Nani, bakom, dekom, sa njima koji znače – bezuslovna ljubav. 

Ono kada konačno pokačite i sve sitnice koje ste dobili od prijatelja, pa vam kuhinjska vrata budu neka vrsta galerije. Tu je vintage pločica od Ivi, razglednica od Ptičice, recepti i isečak iz Sense od La, kecelja od mame od La, razglednica od Ksenije, štipaljka od Nevene, drvena zvezda od Ive, tufnasta olovka od Žove za beleške... Prijatelji na jednom mestu – neprocenjivo. Kuvamo zajedno svaki dan. :) 


Ono kada je Njanjoviću hladno, pa dođe da se greje i mazi. Pa digne sve četiri u vis, pa otkrije mekanu tibicu koju tako vešto čuva od maženja. I onda prede i jedva gleda na oke koliko mu se spava, ali neće on da spava, a, ne, 'de da propusti šta se dešava oko njega. I onda jednog dana dođe kod mene u krilo, pa zaspi, pa mi utrne ruka i žao mi da je pomerim i da ga pomerim jer takvi trenuci njegovog razneža su retki.


Ono kada te dragi ljudi pozovu da budeš gost u novom broju ELLE magazina i da sa svojim drugom polovinom odgovoriš na neka slatka pitanja, jer mi smo mladi i poznati par! A onda te pošalju kod profesionalne šminkerke Maje koja ti pokaže sve moguće trikove, a ti shvatiš da je to lickanje bolje od svake masaže. I onda kod Goce, Milana i Miljane na foto-sešn, gde poziraš kao prava/pravi. I onda eto još jednog broja gde javljaš mamama: ''Mama, izašli smo u novom broju Ela, možeš sada da ga kupiš i pokažeš svim koleginicama''... 

P.S. Sve fotografije su načinjene telefonom i sa Instagrama su. 



diy

Kuhinje {detalji}

1/20/2014

Kada bi mi neko dao mogućnost da projektujem samo jednu prostoriju do kraja života, definitivno bih odabrala kuhinju! Ironija je, dok sam radila projektovanje i opremanje stanova, najviše sam radila upravo kuhinje, ali nikada nisam uživala u tome. Sigurna sam da je tako bilo samo zbog dosadnih želja klijenata. Čak ni budžet nikada nije bio problem, jer iz iskustva znam da novac ne utiče na ideje. 

Bilo da je listanje omiljenog magazina u pitanju, ili skrolovanje preko dugih boardova na Pinterestu, najviše srca odlazi ovim magičnim prostorijama. I dalje tvrdim da je kujna srce doma i smatram da se u njoj uvek vidi najviše boja, čuje najviše graje, oseti najviše aroma i proba najviše ukusa.


Želje rastu i menjaju se sa ličnošću i potrebama. Ovde mislim na želje koje imate kada vas neko pita: ''Kako izgleda tvoja savršena kuhinja?''. Ne mogu da se setim kako je glasio moj odgovor na ovo pitanje pre 10-15 godina, ali sada skoro pa znam. Jer pre 10 godina nisam kuvala, nisam mesila, nisam pila čajeve, nisam ni kafu umela da skuvam. A danas... Pa, danas radije provodim sate u pravljenju prvog tarta, nego u bilo čemu drugom. Zbog toga mi danas treba veća radna površina, veći zamrzivač, veća rerna sa ventilatorom, više od dve ringle, dve sudopere, police od poda do plafona, kutak samo za čajeve i kafe, rashladna vitrina za vina, itd. 

I onda tako počnem da maštam, pa uđem u svoju kutiju šibica od kujne, pa gledam naokolo, razmišljam kako je lepa, sređena i čista, ali i dalje mala. Imam jedva prostora da zamesim testo za pizzu, sva sreća pa smo tata i ja sve isprojektovali tako da se rasklapa kao u japanskim stančićima. Ali fali mi čajna niša i još barem metar radne površine za sitnice koje svakodnevno koristim. 


Te sitnice, sudovi, začini i pomagala koji se koriste svakodnevno, ne bi stajali u visećem ili podnom elementu, kao ni na policama, već direktno na radnoj površini. Jer tu je nekoliko vrsta ulja, biber, ćasa sa solju, kašičice, omiljeni nož, daske za sečenje, bosiljak u saksiji i slično. Te stvari se koriste stalno i moraju biti pri ruci. Zbog toga, najbolje mesto za njih jeste kutak na radnoj površini.

Kada sam se useljavala u ovaj stan, sve je još uvek bilo novo. Čak su i svi kuhinjski elementi bili novi i kada sam ih kupovala, na spisku su bili samo oni koji bi mogli da stanu u moju malu kujnu. Zato sam odlučila da polovinu radne površine odvojim za predivni à la retro toster i isti takav električni čajnik. Vremenom sam shvatila da čajnik koristim neprestano, ali da recimo ulja i neke začine, kao i drvene daske za sečenje koristim znatno više nego toster. Zbog toga sam toster spustila u nišu ispod rerne, a njegovo mesto ustupila jednom ovakvom kutku. 


Za vas sam probrala meni najkreativnije i najlepše kutke za sitnice na radnim pločama i nadam se da će vam se svideti. Ako niste pratili blog ranije, možete pogledati i ovaj post: Kuhinje {police} – koji je jedan od najčitanijih postova na blogu. Sve fotografije su sa Pinteresta




čokolada

Čokoladna izložba i čokoladni mus

1/16/2014

Decembar je bio čokoladni mesec! I ja sam bila čokoladna, posle sam danima vadila brašno, testo, čokoladu i kakao iz kose, sa lica i kecelje. Možda sam par puta liznula varjaču, ali sve ostalo što se tih dana spremalo kod mene u kujni, otišlo je Matiju i bližnjima. Valjda kada se toliko kupate u aromi čokolade i vanile, onda nemate preku potrebu da to i jedete. Što je dobro, je l', jer nećemo da se svađamo sa vagom.

Naravno, kako to obično biva, kada vam je nešto vrlo bitno da ispadne dobro – obično se pojavi Marfi. I tako je meni kartica u aparatu odlučila da bude neposlušna, pa sam morala da ponavljam kuvanje i fotografisanje. No, dobro... To je 2 x 11 čokoladnih porcija.


Kada mi se moj prijatelj Nenad Marković javio sa idejom i ponudom da učestvujem u stvaranju ove izložbe, bila sam presrećna. Dobila sam priliku da radim na nečemu slatkom, da se družim sa publikom i divnom Oljom i Desom, ali i da izlažem u galeriji Prirodnjačkog muzeja. Možda mi je to bio najvažniji detalj, jer sam kao mala mnoge sate provodila upravo u toj galeriji! Jeste da sam tada bila detence iz čije je perspektive onaj preparirani medved od 2m izgledao kao da ima 20, ali dobro. Mnoge fotografije sa mojom Maxićkom čiji prijateljski staž ima koliko i ja godina – jesu nastale tamo. Gledam fotografije i vidim dve klinke rumenih obraza. Jedna crna, druga plava, obe imamo čuperke nasred temena, uvezane u gumice sa plastičnim šeširom. Imamo malo crvenog ruža na ustima. I veliki, prljavo beli medved između nas dve, stoji na dve noge i izgleda kao da je ispao iz serijala Predatori. 

Dvadeset i kusur godina kasnije, medved nije tu, ali kućica u kojoj je galerija i dalje stoji na Kalemegdanu. Ista je, kao da je vreme nije ni dotaklo. Ja sam velika i spremam svoj toblerone zid koji će krasiti moje fotografije, recepti i ime. Srećna sam kao (kada sam bila) malo dete. Hvala vam Nešo, Olja i Deso na ovakvoj prilici i poverenju. 


Posetioci će na izložbi saznati gde je pronađena najstarija čokolada na svetu, kako je izgledala čokolada Maja i Asteka i koju je ulogu imala u njihovom životu, ali i kako je kroz istoriju i različite civilizacije, uz pomoć industrijskog razvoja i komercijalnih zahteva nastajala savremena čokolada u kojoj svakodnevno uživamo.

Saznaće takođe šta je praslina a šta pralina, kada je i ko vodio čokoladni rat, gde se nalazi Akademija čokolade i gde postoji čokoladno ropstvo. Videće čokolade raznih oblika, veličina i ukusa, pribor i posude za čokoladu kakve su koristili Maje i Asteci, prvu „u ustima topivu“ čokoladu, napravljenu davne 1879, prvu kutiju za praline kreiranu pre skoro sto godina, prvu čokoladu sa naših prostora i još mnogo drugih zanimljivih i ukusnih eksponata.

Na izložbi ''Crno i belo – priča o čokoladi'' biće prikazan višestruki značaj čokolade, ne samo kao omiljene poslastice, već i kao privredni, ekonomski i civilizacijski faktor.

Izložba je realizovana u saradnji sa proizvođačima čokolade Art Ival i Adoré (Beograd) i Eugen (Novi Sad) i Farmaceutsko-fizioterapeutskom školom (Beograd), zatim Ambasadom Meksika i Muzejem primenjene umetnosti. Recepte poslastica od čokolade pripremila je Ivana Popović – Mali Iv (Beograd).

Autorke izložbe su mr Olga Vasić i dr Desa Đorđević Milutinović. Dizajn i projekat izložbe: Nenad Marković (scenograf), Milan Janić (dizajner). Izrada mulaža: Aleksandar Stojanović.

Izložba Crno i belo – priča o čokoladi se nalazi u galeriji Prirodnjačkog muzeja (Mali Kalemegdan 5) i traje od 24. decembra do aprila. Radno vreme je od 10:00 do 18:00, ponedeljkom je galerija zatvorena. Galerija je dostupna za osobe sa posebnim potrebama.

Ulaznice su besplatne za decu do sedam godina, osobe s posebnim potrebama i njihove pratioce, studente (uz indeks). Pojedinačna ulaznica košta 100 dinara, porodična – 200 dinara, a penzioneri plaćaju 50 dinara. Ulaz za sve je slobodan četvrtkom od 10:00 do 20:00. 





about me

VIP + press update

1/13/2014

Nemam onaj klasičan post gde sumiram čitavu godinu, a htela sam da ga pišem i imala sam sjajnu ideju za dizajn. Međutim, kako ja ne umem da pišem kratko i jasno, taj post bi verovatno otišao u nedogled. Zbog toga sam ga ostavila sa strane, a bitne komadiće ću provlačiti kroz buduće postove, čišto da začinim pisanije i prisetim se lepih trenutaka iz 2013.

Nakupilo se svega toliko lepog. Za mesec dana, tačnije u decembru, mogla sam čuti svoje ime na sve strane. Baš mi je bilo nekako neobično, možda čak i prenatrpano u jednom momentu, jer zaista nisam navikla na toliko pažnje. Ali bilo je dobro, jer ja volim akciju, dešavanja, jurcanja i rokove. Tada energija pumpa 200/h. 

Krajem novembra je izašao post kod Ivane na čijoj smo realizaciji radili vredno i posvećeno. Ja sam imala zadatak da uradim kartice za slatki sto i određenu dekoraciju, a reference koje sam dobila bile su: Rusija, Romanovi, ćirilica, ljubav i jesen. Na slatkom stolu su bile torte, makaroni, keksi i kapkejksi, pa sam uradila kartice za svaki slatkiš posebno. Sva slova su bila ručno pisana i ne mogu zaboraviti muku sa pisanim ćiriličnim slovom Č. Kasnije sam kartice bojila svetlo oker akvarelom, rezala ih cik-cak makazama i presvlačila presovanim zlatnim listićima. Odmah nakon glavnog posta, izašao je i post ''iza scene''. Moram pomenuti i video koji su radili moji dragi prijatelji Vladimir i Ivana Talijan, u kome sve vrca od romantike i dobrog provoda na salašu. 

Autor fotografija: Boris Vlajić



Nakon objave novog albuma Consecrationa ''Univerzum zna', za koji sam radila kompletan artwork, počele su da stižu recenzije. Čak ni čitav post nije dovoljan da se ispišu svi linkovi na kojima su recenzije i hvalospevi, ali kazaću samo da su Consi već dobili nekoliko nagrada za album godine. Između ostalog i pored sjajne muzike koju su momci stvorili, hvale je dobio i moj rad. Mnogo nepoznatih ljudi mi je prišlo u poslednje vreme i reklo kako drže moje Univerzum Zna wallpapere kod sebe na računaru, kako im visi poster na zidu i kako i dalje nisu prokljuvili sve skrivene detalje u artworku. Posle ovoga, niko više ništa ne mora da mi kaže – ja sam prosto srećna i zadovoljna, jer je cilj dostignut. Publika voli.

U tom nekom momentu, javio mi se i Tomislav Žegura sa svojim člankom za Radio Bruškin. ''Da su članovi benda mislili na cjelopkupan dojam, govori nam i izvrstan omot, koji dakako, predstavlja univerzum prepun simbola, detalja koje dugo otkrivamo i iznova proučavamo, pa bi s toga bilo divno da se materijal objavi i na vinilu.'' – link ka čitavom tekstu.

Mnogi od vas su tražili da okačim link ka radionici sa Blogomanije. Moram priznati da nisam smela da ga pogledam, jer kako sam navela u Blogomanija postu, ne sećam se baš najbolje šta sam čavrljala. Malo treme, malo umora, ali i svež planinski vazduh – sve nas su opili i gurnuli u neku izmaglicu od sećanja. Nakon čitavog dana, udahnula sam duboko i pustila video... Zaključak: mnogo bolje nego što sam očekivala. Video čas hoće da radi, čas ne, tako da možete otići i direktno na link Livetv.rs.

Onda je izašao i novi broj magazina Women And The City, gde sam se našla u sjajnom društvu uspešnih, kreativnih i lepih žena. 


Pa decembarski broj magazina Plezir, gde im se dopala moja novogodišnja dekoracija. 


A tu je i novi broj Poslovne žene, gde me ima na čak pet strana! Malo sam pričala o blogu, pa sam prešla na čaj, našu čajnu razmenu, a i pozajmila sam im nekoliko recepata.


I krajem decembra, desila se čokoladna izložba. Ona će dobiti poseban post, jer sam čuvala neke slatke recepte koje bih podelila sa vama. Uglavnom, ta izložba je jedan od bitnijih projekata na kojima sam radila ove godine. Moja uloga je bila da pokažem kako se čokolada koristi u savremenom domaćinstvu i kako je možete iskoristiti u različitim jelima i pićima. Pripremila sam 11 čokoladnih recepata i jedva čekam da ih objavim. Izložba se nalazi u galeriji Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, na Kalemegdanu i otvorena je do kraja marta. 

Autor plakata: Milan Janić


čokolada

Ćao 2014.

1/08/2014

Naravno da sam zapisala neka obećanja sebi za ovu godinu, ali ne bih o njima naglas čitavom svetu. Radije ću ih sačuvati za sebe, pa kada dođe pravo vreme, kazaću: ''E, je l' se sećate kada sam rekla da sam nešto obećala, e to vam je ovo''. Svašta sam zamislila i isplanirala i jedina želja koju imam za ovu 2014. jeste da imam dovoljno snage i volje da sve to postignem i realizujem.

Ne bih znala da definišem kakva mi je bila 2013., ali ne mogu reći da je bila odlična – to svakako. Usponi i padovi su tu da testiraju čoveka i da se igraju s njegovim strpljenjem. Ja slobodno mogu reći, da sam bila izigrana sve do septembra, a onda kao da je neko rekao: ''Dosta je bilo igranja, sada kreću prave stvari''... I tako sam se ja pogubila u milion, zilion (volim da govorim ''zilion'') obaveza, čitavo vreme pokušavajući da vodim život kao nekada, da pišem blog, viđam se sa ljudima i radim na projektima. Usput sam se nekoliko puta spotakla i shvatila da ne može baš sve da se obavi na vreme i da moram ponegde kasniti i to me je dosta deprimiralo. Ako nešto ne volim, to je da probijam rokove i odugovlačim.

Ali, naučila sam neke lekcije, pa mogu reći da mi je 2013. donela gram više mozga. Takođe, kada pogledam sebe do 2013. i sebe nakon nje, vidim veliku razliku. Na bolje – u vidu više energije, više ideja, više poznanika, više znanja, više samopouzdanja i više pomaka. 


Instagram je moja mreža. Možda ponekad jesam brbljivica i ne zatvaram usta, ali radije za sebe govorim da sam posmatrač. Zbog toga sve što je u okvirima vizuelnog, jeste moj favorit. Tako da nakon mesec dana testiranja, Twitter ostavljam ovima što ih svrbi jezik, a ja se ipak vraćam Instagramu. Slika govori više od hiljadu reči i čvrsto stojim iza toga. 


I dalje najviše uživam u pakovanju poklona u toku novogodišnjih praznika. Ono dete u meni i dalje živi 90-te i kičaste jelke kraj TV-a na kome ide Manda sa horom dečurlije. Moram priznati da ove godine nisam imala jelku, ali jesam imala lampice i svetlucave ukrase. Nije bilo čak ni otvaranja poklona u ponoć, ali jeste pre i kasnije, u zavisnosti od uspešnosti čuvanja poklona i nivoa nestrpljenja. Neki paketi su poslani čak i van Srbije, pa mogu reći da sam odigrala uspešnu ulogu Deda Mrazice u 2013.


Istraživala sam po pitanju ukusa. Probala sam neke kombinacije koje nisam ranije i spremna sam da u ovoj godini unesem brokoli i prokelj u kuhinju. Za sve je kriv jedan potaž sa gorgonzolom. A što se slatkiša tiče, nikada nisam bila ljubitelj karamele, sve dok nisam probala Lalicine specijalitete. Prste i štapić da poližeš... Ako mislite da to znači više recepata na blogu, o, da – u pravu ste. 

Pominjala sam već kako me određeni ljudi inspirišu i da se oni ne nalaze samo na stranicama časopisa ili kanalima na TV-u, već su stvarni, žive i rade onako kako zamišljam. Recimo da sve što skuvaju, zapeku ili umese – jeste čak ukusnije od onog utiska koji odaje prosta fotografija. U ovu godinu sam ušla sa perfektno pospremljenom kuhinjom, dopunjenom policom sa začinima i nekim novim sudovima. Spremna sam.


Nastavljamo sa pričom o čaju, kao i muzikom, DIY postovima i svime onim što se nakupilo na papiru, ali i u draft folderu. Dugujem neke postove o razmenama čaja, taman da zaokružim priču o prvom rođendanu naše grupe. Veliki smo porasli i do sada su o nama pisali mnogi fini ljudi. Jedva čekam da vidim dokle ćemo stići naredne godine, jer ove brojimo već preko 200 članova. 


Takođe, neću prestati da vas nagovaram da odvajate po pola sata u toku dana samo za vas same, kao što neću prestati da vam pričam o malim stvarima. Možda ću se zanimati nekim cutensilsima, hobijima i dešavanjima za koje niste navikli da ih viđate kod mene, ali ne brinite, sve je to u skladu sa filozofijom ovog srećnog mesta


Lepo sam se odmorila na ovoj mojoj mini blogopauzi i sada sam spremna i nestrpljiva da se ponovo družimo. Jedva čekam! 

* ''Nemojte samo da želite bolju i lepšu godinu, već je sami i napravite takvom.''