blog

Gozba u Zagrebu

3/12/2015

Sa sobom uvek nosim neki notes. Ako ništa drugo, imam notes na telefonu, uvek je tu neka prazna stranica koja čeka da se popuni idejama ili stavkama. Pa i pored toga, uvodi mi nekako uvek prolete kroz život, promaknu. Ne uspem da ih zapišem ili zapamtim, te se posle nerviram kada moram početi sa pisanjem. Tih prvih nekoliko redova su mi uvek mučni, htela bih sve da kažem u njima, a da zapravo samo zagrebem površinu. 

Često mi rečenice nadolaze ujutru dok zorom kuvam kafu, dok je u stanu tišina i naziru se tek prvi zraci sunca. Ono kada još uvek niste progovorili nijednu reč tog dana, a misli su vam pune istih i u sebi razvijate maratonski monolog. Eh, da u tom trenutku imam unutrašnji diktafon, sada bih olako napisala uvod i već bih napadala razradu.


Iako sada spadam u onu kategoriju ljudi koji žive za vikend i svaki njegov minut cene više nego išta, nije mi žao što sam jedan u februaru žrtvovala radi Gozbe. Ne pamtim da sam se skoro toliko smejala tri dana zaredom. Ne pamtim da je neka obaveza imala toliko dobru organizaciju i sladak aftertaste. Uživali smo u potpunosti i sada bismo mogli opet, iznova. Bilo je potrebno vreme da se srede utisci i da dočekamo Sonjine fotografije kako bismo sagledali deliće koje smo možda propustili to veče, brinući da sve bude kako smo zamislili. 

A mislim da je bilo tako kako smo zamislili, samo još bolje. 


Često nas pitaju ''Šta je ta vaša Gozba?'' i traže da im definišemo naš koncept. A ja često zanemim ili ustuknem pred tim pitanjem, jer zaista ne umem da definišem nešto što živi unutar vizuelnog, taktilnog... čulnog osećaja i emocija. Morate doći i videti sami, osetiti sami i napisati vašu sopstvenu definiciju.


Jako smo srećni što smo se ovako udružili. Svi imamo svoje živote u čak različitim gradovima i državama, obaveze na gomili, poslove i porodice, ali se uvek sa osmehom nađemo tad jedanput u sezoni kako bismo stvorili ovakvo druženje. Nije lako, odmah da vam kažem, nekada meseci prođu u dogovaranju i organizovanju, ali na kraju večeri kada muzika nestane u veselom žamoru i kada se sve oči cakle od sreće, srca su nam na mestu.

Ove zime, gozbašima je Gozba trajala tri dana. Sa posla pravo na bus, iz Beograda za Novi Sad, iz Novog Sada za Zagreb. Pošla sam sa koferčetom i tašnom, vratila sam se sa koferčetom, tašnom, tri velike kese i dva velika cegera. 

Kada je bio zakazan prvi termin početkom februara, isto tako se sve dešavalo, samo što sam se već sutradan vratila za BG jer smo zbog snežne mećave morali da odložimo druženje za neki lepši vikend. 

Stanje sreće je započeto još kada su me Miljan i La pokupili na stanici, posle toga nisam usta zatvarala i kez sa lica skidala. Jedini delić koji mi je čitavo vreme falio, jeste bio Matija, ali neko je morao da nadgleda mačkaste mangupe. 


Imala sam jaku želju da upoznam Fuzdije, još od ove priče. Kada smo se dogovorili da nam oni budu domaćini, putovanju u Zagreb sam se radovala još više. Zbog toga je prvo usledio zagrljaj kada smo ušli kod njih u dom, a kasnije i zvanično upoznavanje. Ana je to savršeno opisala: ''Zvono! Ulaze punih ruku, smiju se. Ja im pružam ruku, a oni me grle.''

Već tada sam znala da će Gozbino ognjište te subote biti nešto posebno. Nalazili smo se u zgradi iz prošlog veka, koja je u sebi sadržala pravo moderno blago, koje su Ana i Mislav pažljivo godinu dana stvarali. Naravno da je kuhinja bila u centru pažnje, ali tako je to kod nas uvek, u kuhinji su najbolja dešavanja. 

Imala sam malo teži zadatak, trebalo je onaj naš gozbaški stil uklopiti u taj moderan stan, tako da ni jedan, a ni drugi stil ne dominiraju. Zbog toga sam se odlučila na svedene forme i boje, sa dovoljno organskih elemenata koji su trebali ostaviti onaj pečat koji smo imali u Petrovcu i na salašu

U Zagrebu nisam bila nekoliko godina, i baš mi je falilo da se prošetam Martićevom i setim priča o vremenu dok je Nana živela u Amruševoj. Sva sreća pa smo odložili put za taj vikend krajem februara, jer nas je dočekalo savršeno zimsko sunce. Morali smo ukrasti nekoliko sati za šetnju i nekoliko sati za čavrljanje uz borovniček. 


Uz Lou koja nam se neprimetno motala oko nogu, pripreme su bile ispunjene mešavinom kikota, aromom tek skuvane kafe, škljocom Sonjinog ili Miljanovog aparata i The Beatles melodijama u pozadini. Ivana, La, Ana i Mislav pratili su ritam sekciju seckanjem i čangrljanjem, pozivajući nas da okusimo makar delić svakog sleda. Još tog jutra, znala sam da će mi panna cotta sa kulijem od pomorandže i pistaćima - biti hit.


Dok se 18h polako bližilo, mi smo privodili kraju naše gozbaške poslove povremeno skakutajući do rerne i proveravajući porchettu. Ja sam skakutala oko Vibera želeći da Matiji prenesem makar deo našeg uzbuđenja, ali i fotografije dekoracije, čokoladne torte i vrcavog repića mile Lou. 

Sa strane dekoratera i dizajnera u Društvu Gozba, moram vam reći da se uvek najviše radujem Sonjinim fotografijama po završetku večeri. Dok radim, ne mogu da sagledam sve objektivno, previše pažnje usmeravam na detalje i da li su sveće u jednoj liniji, da li su svi tanjiri simetrično namešteni... A onda tek kada fotografije stignu, pa i sirove - ja tek tada steknem utisak o prostoru, bojama, odsjaju svetlosti o staklo i keramiku, o lepoti eukaliptusa u cvetnom aranžmanu ili savršeno nesavršenom obliku lanenih vrećica koje grle organski poklon iz Dubrovnika. 


Dok se zvono javljalo i dok je Lou trčala do ulaznih vrata da dočeka prvog gosta, podigli smo čaše visoko i nazdravili smo početku zimske Gozbe u Martićevoj.

Prijatelji i gosti o utiscima...



U ponedeljak sam morala na posao. Tačnije, u 6.00 sam morala biti budna. U Beograd sam stigla u jedan, a zaspala u dva ujutru - četiri sata pred jutarnji alarm. Ostala bih još nedelju dana u Zagrebu i svaki dan bih se viđala sa nekim od novih i starih prijatelja.

Prvo bismo išli na Dolac po maslac i skutu od Viktorije, a onda bismo se vrzmali oko trga bana Jelačića dok hvatamo idealan sunčani zrak. Uz buket cveća u ruci, šetnju bismo završili na čaju u Tkalčićevoj.


Razlozi zbog kojih sam doputovala duplo teža u Beograd jesu panna cotta + rose suveniri koje sam ponela od dragih mi ljudi, brižljivo upakovani i birani, onako da mi Zagreb ne zafali makar do leta. ♡ A i pauza za ručak u Ikei na putu za NS nije mnogo pomogla/odmogla. 

Hvala domaćinima Foozdarije na svemu, bilo je uživanje raditi rame uz rame sa vama. 
Hvala mesnici Čučković na porchetti kojoj ni ja nisam mogla da odolim.
Hvala Eko Severu na organskim sastojcima bez kojih ništa ne bi onako aromatično obojilo veče.
Hvala vinariji Roxanich na izvrsnim vinima i hvala Đole što si svako savršeno upario uz svaki sled. Rose sam ponela kući.


I hvala svim gostima i prijateljima koji podržavaju naš rad, veruju u nas i naš koncept i šire lepe reči o nama. 

Živeli!