Znam da se ponavljam, ali ne volim uvode u postu. Nikada nisam umela da ih pišem, a čak ni dok sam pisala sastave iz srpskog jezika. Kada bi samo mogli da se preskoče i odmah direkt' pređe na priču. Evo, ja ću ovde da se pravim da pričamo već neko vreme. Uvodi dosta utiču na prazne stranice i blokade.
''Ono kada'' je savršen uvod za ovaj ponoćni post. Nasula sam poslednje kapi nekog šardonea, ide Weak and Powerless, bolesna sam već neko vreme, ali nema mirovanja. Danas su završeni svi poslovi za ovu nedelju i sutra ponovo krećemo u radne pobede. Piše mi se, zato sam ovde...
Ono kada ubedite sebe da ipak niste toliki smota za pravljenje slatkiša. Dugo sam bežala od slatkog programa, misleći kako meni to ne ide. Valjda ide na ruku to što nisam toliko veliki ljubitelj kolača, pa nisam imala jaku motivaciju. Međutim, iz želje da obradujem drage ljude oko sebe, počela sam da vežbam.
Ono kada napravite svoj prvi tart i prhko testo ikad. Nevenin recept mi je poslužio kao baza i inspiracija, samo što sam ja umesto karamele dodala slatki žele-namaz od šumskog voća koji sam napravila za 10 minuta. U principu sam zadovoljna, smazao se za pola dana, ali ću sledeći put malko više raditi na slatkoći svega toga, jer je kiselost voća malo ugušila čokoladu. Još uvek nisam usavršila recept, pa vas molim da budete strpljivi. Tart sam posula kakaom i tačkama od bele čokolade, pa sam dobila jedan tufnast čoko-slatkiš. Uz njega sam servirala jaku crnu kafu u predivnu vintage šoljicu koju sam nasledila od Nani.
Ono kada rešite da batalite kupovne hlebove i onda pravite svoj domaći u sto varijanti. To je jedna od ovogodišnjih-novogodišnjih ideja, samo što se desila slučajno, zaista nisam planirala da kujnu pretvorim u pekaru. Međutim, usavršila sam taj neki izmišljeno improvizovani recept za testo, našla sam idealnu kombinaciju brašna i temperature pećnice, pa sada svaki dan jedemo mirišljavi domaći hleb, sa maslinovim uljem, belim lukom i svežim začinima.
Ono kada rezervišete vikend večeri za movie i game night sa porodicom. Pa kada mi dođe Miki sa Joleanderom, pa degustiramo vina koja smo kupili i ja upijam svaku rečenicu ova dva buduća somelijera. Onda iznesem onaj domaći leba iz pećnice, pa naseckam domaćeg suvog mesa iz Užica. Prelijem mrvljenu fetu origanom i sa malo maslinovog ulja koje sam našla u onoj radnjici u komšiluku koja ima vrhunske proizvode za ispunjavanje svakog hedonističkog hira. Jer primila sam platu nakon dva meseca i vreme je da častim. Tu je i pesto koji smo kupili u onom novom francuskom marketu Supermarché Casino na Topličinom vencu, a i domaći sos od svežeg paradajza sa bosiljkom.
Ono kada ubedite sebe da ipak niste toliki smota i za pravljenje palačinki. Jes' da numem da ih bacam kao pro, ali umem da napravim mnogo finu smesu za testo. E, onda uzmete onaj Bonne Maman džem od breskve što ste kupili u onom francuskom marketu pomenutom u pasusu iznad, pa rešite da obradujete svoju drugu polovinu jednim slatkim doručkom, serviranim tik ispod prozorske bašte, dok napolju pršti proleće u januaru.
Ono kada odvojite nedelju dana za pravljenje i slanje paketića svim ljudima koji su vas obradovali u protekloj godini. Pa se posvetite tome u potpunosti, farbate, merite, seckate i lepite, umotavate, popunjavate i šaljete. I onda s drhtajem u srcu čekate da taj paketić stigne čitav na svoju destinaciju i da se dopadne svom vlasniku čije je ime ispisano kaligrafijom u pažljivo pisanom pismu.
Ono kada vam tata vašeg muža napravi prvi set za kaligrafiju. Pa sve to spakujete u kesicu u kojoj je stajala omiljena menta čokolada koju ste dobili od mame vašeg muža. I sve to zajedno, toliko je lepo i puno ljubavi i pažnje i onda sednete i tri sata bez prestanka samo pišete i pišete... I osećate se kao dete koje je po prvi put dobilo penkalo u ruke, jer je od poslednjeg pera i pismenog sastava prošla decenija i kusur. I onda vam slatko kako ste smotani i kako brljate ono mastilo, ali polako, čemu drugom služi vežba i svi ti tutorijali na netu?!
Ono kada polako punite svoj Moleskine, jedan, drugi i treći i svaki ima svoju svrhu. Pa vam lepo kada listate stranice, a one pune boja, skica i beleški, sve je tako uredno i sortirano, prosto vam milina. I onda imate dodatnu motivaciju da radite i kada ste bolesni i kada je vreme napolju totalno sranje.
Ono kada imate novi jutarnji ritual, jer konačno oboje radite od kuće. To kuvanje čaja u naše uparene šolje me toliko ispunjava, da sam shvatila kako sam razvila čitavu filozofiju oko toga. Jedan zen momenat od pola sata svakog jutra i nema šanse da vam motivacija i volja odlutaju tokom dana. Tome se radujem kada uveče ležem na spavanje.
Ono kada konačno pronađete boje u spreju u bojama koje vam odgovaraju. U pitanju su Montana Gold boje koje možete naći u Kobazz šopu. Dobra pokrivna moć, brzo se suše i raspon nijansi je dumrete. Već sam ih skoro potpuno potrošila. Rezultat: pocket tea box i svećnjaci za nove Ikeine sveće sa opojnim mirisom vanile.
Ono kada nakon tri godine ideje na papiru, nešto zapravo i realizujete. U pitanju je ovaj foto-zid koji je u nastajanju. Većina ramova je DIY, a neke sam pravila još kao klinka. Inspiracija za brzu realizaciju je došla odmah nakon dobijanja poklona od Bojane. Dve porcelanske činijice u kojima su upisane dve Matijine i moje želje za ovu godinu. One su u centralnom redu. Okolo njih su naše porodice, prijatelji i mi – svi na jednom mestu, sa osmehom, sa godinica tli, sa bob frizurom i rolšuama, sa pokojnom Nani, bakom, dekom, sa njima koji znače – bezuslovna ljubav.
Ono kada konačno pokačite i sve sitnice koje ste dobili od prijatelja, pa vam kuhinjska vrata budu neka vrsta galerije. Tu je vintage pločica od Ivi, razglednica od Ptičice, recepti i isečak iz Sense od La, kecelja od mame od La, razglednica od Ksenije, štipaljka od Nevene, drvena zvezda od Ive, tufnasta olovka od Žove za beleške... Prijatelji na jednom mestu – neprocenjivo. Kuvamo zajedno svaki dan. :)
Ono kada je Njanjoviću hladno, pa dođe da se greje i mazi. Pa digne sve četiri u vis, pa otkrije mekanu tibicu koju tako vešto čuva od maženja. I onda prede i jedva gleda na oke koliko mu se spava, ali neće on da spava, a, ne, 'de da propusti šta se dešava oko njega. I onda jednog dana dođe kod mene u krilo, pa zaspi, pa mi utrne ruka i žao mi da je pomerim i da ga pomerim jer takvi trenuci njegovog razneža su retki.
Ono kada te dragi ljudi pozovu da budeš gost u novom broju ELLE magazina i da sa svojim drugom polovinom odgovoriš na neka slatka pitanja, jer mi smo mladi i poznati par! A onda te pošalju kod profesionalne šminkerke Maje koja ti pokaže sve moguće trikove, a ti shvatiš da je to lickanje bolje od svake masaže. I onda kod Goce, Milana i Miljane na foto-sešn, gde poziraš kao prava/pravi. I onda eto još jednog broja gde javljaš mamama: ''Mama, izašli smo u novom broju Ela, možeš sada da ga kupiš i pokažeš svim koleginicama''...
P.S. Sve fotografije su načinjene telefonom i sa Instagrama su.
