Gozba je bila zakazana za maj. Sve smo bili dogovorili, samo je bilo potrebno da sednemo u kola i odvezemo se u zalazak na salašu. A onda se našem narodu desila ova potresna priča i svi planovi su potonuli. Zaista nam nije bilo do slavlja života u tako teškim trenucima, imali smo preča posla. Ali nismo odustali od ideje, samo smo je pomerili za jul.
Jul je za mene uvek značio prazan grad, smiraj, bosa stopala i voćna salata koja se hladi u frižideru. Tu je i moj rođendan, ali već krajem juna ljudi pobegnu na obale/planine, pa onda tokom tog mog dana niko nije u gradu.
Onaj osećaj kada sunce upekne i asfalt se topi. Ne pomaže ni da se sakrijete kraj reke, jer vrućina je nesnosna. Iako pijete na litre ledene vode, nekako vam sivilo grada ne dozvoljava da se rashladite. Jer potrebno vam je da pobegnete od ulica i veštačkog hlada koji prave tužne zgrade.
Kada pomislim na letnji hlad, ja vidim polja zelene trave i cveća, vidim bogatu krošnju drveta koja se njiše na laganom povetarcu koji osetite tek kada prolijete par kapi ohlađene vode dok naginjete iz balona. A onda se te kapi slivaju od usana, preko vrata do grudi i svet stane na trenutak, jer posmatrate kako vam koža upija te kapljice i ponovo postaje topla.
Letnji hlad me tera da mislim o izletu. Ako zamislim krošnju, ja vidim prostirku ispod nje i korpu sa ukusnim đakonijama. Iz te korpe izvire flaša sa limunadom i svežim listovima mente u njoj. Tu je i činijica trešanja, naseckane kriške dinje i rustični tart sa jabukama. Kafa je u termosu sa karo šarom, a mali radio svira Still.
Laying quiet in the grass
Everything is still
River stones and broken bones
Scattered on the hill...
Foo Fighters
A onda zamislim sve to u jednom dvorištu na kraju bačke ulice, ispod višnje na mekanoj travi koja miluje bosa stopala. Čuje se graja propraćena ritmom kahona i čangrljanjem escajga i kristalnih čaša. U hladovini smo, ali nam sunce više ne smeta jer je nisko na horizontu, uskoro menja smenu s toplom večeri i mesečinom.
Girlande igraju pod svetlošću sveća i lanterni, fenjeri su rasuti po čitavom dvorištu, a dva crna psa i jedan žuti mačor čuvaju kapiju. Čuvaju dvorište, jer se nadaju da će tako zaslužiti komadić Gozbe.
Svi volimo Kinfolk i uživamo u konceptima koje oni prave. Ali Gozba je nešto drugo, nešto naše. Kada kažem ''naše'', mislim na ovaj Balkan i svu kulturu i bogatstvo koje nosi u pismu, specijalitetima, vinima, pogačama i ornamentima... Gozba je slavlje života koje je proizašlo iz godina druženja, ljubavi, kuvanja i želje za stvaranjem nečeg lepog i nesvakidašnjeg. Ili pak, Gozba je podsetnik na ono neko staro i zaboravljeno vreme, kada se gostilo po selima ispod oraha, trešnje ili višnje, a beli, uštirkani stolnjaci su krasili trpeze pune zgodne hrane.
Kada nam se La prvi put javila sa idejom da organizujemo Gozbu, čini mi se da su nam zacaklile oči. Od tada nam cupkaju kolena i sa nestrpljenjem čekamo da se dogodi naša prva večera pod ovim imenom. Jer želimo da vidimo kako se sve te ideje realizuju, kako se dekorišu svi ti stolovi, kako se krčka ono u loncu i kako se nasipa svo to vino.
Ideja je bila da se prva Gozba dogodi 23. maja na Perkovom salašu. Tada ne bismo kuvali mi, ali smo uveliko imali pripremljen meni čije smo delicije pažljivo birali i vina uklopljena uz svaki sled. Ali, odložili smo je (k'o što pomenuh u prvom pasusu), tako da je ovaj put pripremamo na dobro poznatom terenu u kuhinji koju toliko volimo. Mi kuvamo, mi dekorišemo, mi pripremamo poklone, mi stvaramo muziku, mi nazdravljamo.
Zato vas i pozivamo na Gozbu 5. jula, jer želimo da to slavlje života podelimo sa vama. Ne želimo da Gozba bude zatvoren krug hedonista, već želimo da vas podsetimo na male radosti koje možete doživeti zajedno sa nama, samo uz dobru trpezu i osmeh.
Autorke svih preostalih fotografija (osim onih sa watermarkom) su:
Sonja Lazukić, fotografije preuzete iz posta: Mi smo Gozba
Nevena Zelunka Cvijetić (iliti La), preuzete iz posta: Gozba