društvo gozba

Gozba

May 28, 2014

Gozba je bila zakazana za maj. Sve smo bili dogovorili, samo je bilo potrebno da sednemo u kola i odvezemo se u zalazak na salašu. A onda se našem narodu desila ova potresna priča i svi planovi su potonuli. Zaista nam nije bilo do slavlja života u tako teškim trenucima, imali smo preča posla. Ali nismo odustali od ideje, samo smo je pomerili za jul.


Jul je za mene uvek značio prazan grad, smiraj, bosa stopala i voćna salata koja se hladi u frižideru. Tu je i moj rođendan, ali već krajem juna ljudi pobegnu na obale/planine, pa onda tokom tog mog dana niko nije u gradu. 

Onaj osećaj kada sunce upekne i asfalt se topi. Ne pomaže ni da se sakrijete kraj reke, jer vrućina je nesnosna. Iako pijete na litre ledene vode, nekako vam sivilo grada ne dozvoljava da se rashladite. Jer potrebno vam je da pobegnete od ulica i veštačkog hlada koji prave tužne zgrade. 

Kada pomislim na letnji hlad, ja vidim polja zelene trave i cveća, vidim bogatu krošnju drveta koja se njiše na laganom povetarcu koji osetite tek kada prolijete par kapi ohlađene vode dok naginjete iz balona. A onda se te kapi slivaju od usana, preko vrata do grudi i svet stane na trenutak, jer posmatrate kako vam koža upija te kapljice i ponovo postaje topla. 

Letnji hlad me tera da mislim o izletu. Ako zamislim krošnju, ja vidim prostirku ispod nje i korpu sa ukusnim đakonijama. Iz te korpe izvire flaša sa limunadom i svežim listovima mente u njoj. Tu je i činijica trešanja, naseckane kriške dinje i rustični tart sa jabukama. Kafa je u termosu sa karo šarom, a mali radio svira Still.

Laying quiet in the grass
Everything is still
River stones and broken bones
Scattered on the hill...

Foo Fighters 


A onda zamislim sve to u jednom dvorištu na kraju bačke ulice, ispod višnje na mekanoj travi koja miluje bosa stopala. Čuje se graja propraćena ritmom kahona i čangrljanjem escajga i kristalnih čaša. U hladovini smo, ali nam sunce više ne smeta jer je nisko na horizontu, uskoro menja smenu s toplom večeri i mesečinom.

Girlande igraju pod svetlošću sveća i lanterni, fenjeri su rasuti po čitavom dvorištu, a dva crna psa i jedan žuti mačor čuvaju kapiju. Čuvaju dvorište, jer se nadaju da će tako zaslužiti komadić Gozbe



Svi volimo Kinfolk i uživamo u konceptima koje oni prave. Ali Gozba je nešto drugo, nešto naše. Kada kažem ''naše'', mislim na ovaj Balkan i svu kulturu i bogatstvo koje nosi u pismu, specijalitetima, vinima, pogačama i ornamentima... Gozba je slavlje života koje je proizašlo iz godina druženja, ljubavi, kuvanja i želje za stvaranjem nečeg lepog i nesvakidašnjeg. Ili pak, Gozba je podsetnik na ono neko staro i zaboravljeno vreme, kada se gostilo po selima ispod oraha, trešnje ili višnje, a beli, uštirkani stolnjaci su krasili trpeze pune zgodne hrane. 

Kada nam se La prvi put javila sa idejom da organizujemo Gozbu, čini mi se da su nam zacaklile oči. Od tada nam cupkaju kolena i sa nestrpljenjem čekamo da se dogodi naša prva večera pod ovim imenom. Jer želimo da vidimo kako se sve te ideje realizuju, kako se dekorišu svi ti stolovi, kako se krčka ono u loncu i kako se nasipa svo to vino. 

Ideja je bila da se prva Gozba dogodi 23. maja na Perkovom salašu. Tada ne bismo kuvali mi, ali smo uveliko imali pripremljen meni čije smo delicije pažljivo birali i vina uklopljena uz svaki sled. Ali, odložili smo je (k'o što pomenuh u prvom pasusu), tako da je ovaj put pripremamo na dobro poznatom terenu u kuhinji koju toliko volimo. Mi kuvamo, mi dekorišemo, mi pripremamo poklone, mi stvaramo muziku, mi nazdravljamo.

Zato vas i pozivamo na Gozbu 5. jula, jer želimo da to slavlje života podelimo sa vama. Ne želimo da Gozba bude zatvoren krug hedonista, već želimo da vas podsetimo na male radosti koje možete doživeti zajedno sa nama, samo uz dobru trpezu i osmeh. 


Autorke svih preostalih fotografija (osim onih sa watermarkom) su:
Sonja Lazukić, fotografije preuzete iz posta: Mi smo Gozba
Nevena Zelunka Cvijetić (iliti La), preuzete iz posta: Gozba

Društvo Gozba čine: La i Miljan, Ivana, Sonja i Boris, Đorđe, Matija i ja.




We Need Your HELP!

May 21, 2014


sms na 1003


''Severe floods have struck the people in Serbia, Bosnia and Croatia these days, leaving thousands of children homeless, without food, water, warm and dry clothes. Roads and bridges are flooded and destroyed by the worst flooding in history. Schools and kindergartens have been shut down. 100,000 homes in Serbia and Bosnia respectively are left without power, while rain-swollen rivers and surging water course through towns and villages, overflowing across streets into homes, causing landslides and other disasters.

The situation is so dramatic, that the entire families have lost their homes in the floods. Finding a shelter is a real adventure for many. The number of victims drowned in these floods is on the rise and yet to be determined.'' 



about me

M & I

May 15, 2014


Tori Amos

Znate, sada sam htela da napišem roman kako je ljubav postala precenjena i da je izašla iz mode. Naravno, to nije moje mišljenje, ali ja imam utisak da sve više ljudi upravo deli to mišljenje. Jer glupo je naglas reći da volite nekoga, ili uopšte spomenuti ljubav i te dve reči: ''Volim te''. Čak, te dve reči su dospele na toliko visoku poziciju zabranjenih reči, da se štrecnem kada ih negde pročitam ili čujem van moje veze. 

Da li je volim te izgubilo na značaju, ili je jednostavno postalo znak slabosti?

Da, mogla bih da započnem doktorat na tu temu sada ovde, ali pak, nismo zbog toga tu. Obećala sam vam nastavak naše priče, pa ovom prilikom želim da vam se još jednom zahvalim na divnim komentarima i željama u prošlom postu. Divni ste! 


Moram priznati da mi je sve teže da se otvaram javno. Kada sam počela ovaj blog, pisala sam o svemu u svakom trenutku, ali kako vreme prolazi i kako se čitanost sve više povećava, tako imam utisak kao da se svaki put nalazim na sve većoj pozornici i glas mi se sve više utišava. Nije to do vas, do mene je svakako. I dalje među komentarima vidim dobro poznata imena i drago mi je da se čitamo tako dugo. Ulivate mi sigurnost, da sam i dalje ona stara Iv i da se nisam ništa promenila od prvog posta.

No, kada dođe trenutak gde moram da napišem našu priču i da vam kažem koliko se volimo, grlo mi se ponovo stegne. Počnem pisati, pa napišem par pasusa, pa ih obrišem. Zaustim da kažem nešto, ali ne ide, previše je lično ili previše je jako osećanje, ne mogu ja to tako javno... 

I onda, slušajući Tori i naš album, ja odlučim da vam ipak dam ove fotografije, koje pričaju same za sebe. Jer mislim da se sve vidi. Ogoljena osećanja. Iskrena i spontana, baš onakva kakvi smo mi. Blesavi. 

P.S. E, da, volim te. 


Autori fotografija: Jovana Tomašević i Đorđe Bošković
Autorka mašne za kosu i suknje: PinUp Art by Dušanka Savić