bundeva

Gozba u vinogradu jednog salaša

October 21, 2014

Kada bih morala da odaberem pesmu koja bi opisala taj dan, stvarno ne bih umela. Sedim i slušam plejlistu koju smo pravili i nekako mi svaka stvar ide uz Gozbu, svaka mi je dovoljno poletna i srećna. Evo, da je podelim sa vama, mislim da ćemo se složiti:



Znate ono kada se snima neka filmska trilogija, pa drugi deo nikako ne može da nadmaši prvi. Iskrena da budem, ja sam tako mislila da će biti i sa Gozbom. Ona prva je morala da priraste za srce i bila sam ubeđena da nijedna druga ne može biti kao ta. A onda se desila druga po redu.

Ustali smo zorom i polako se uputili ka salašu sa gepecima punim tanjira, kutijica sa hranom i gajbi sa dekoracijom. Sve onako zvecka vojvođanskim putem, svako u svojim kolima, svako sa osmehom na licu i nadom u mislima. Nadamo se lepom danu, samo da nas sunce obraduje.

Nakon onako kišnog leta, mislila sam da će nas na jesen zateći potop. Međutim, zamislite sredinu oktobra, trideset stepeni i zlatni pun krug visoko na nebu. Nema ni oblačka, samo spori povetarac koji povremeno prevrne neku salvetu na stolu. Nismo u kaputima kako smo planirali, niti smo unutar kuće čika Nikole čiji je salaš, već smo napolju, u vinogradu - na našu ogromnu sreću. Nije pala kiša, pa da se ne može obići zemlja oko salaša i ne duva vetar toliko jak da može oboriti svu dekoraciju. Već je onako, savršeno. 


Čini mi se da sam već nekada Gozbu uporedila sa filmom. A nije da pričam gluposti, zaista mislim da smo taj dan oživeli priču sa platna. Režiser je uhvatio savršeno svetlo, strpljivo je čekao zalazak da bojama da tu zlatnu patinu i da senke dobro naglase teksture. Scenograf se potrudio majstorski, jer obrisi Fruške Gore kao da su bili pravi. Muzička podloga je bila pažljivo odabrana da ne remeti taj spokoj Perkovog salaša. Čak su i glumci bili vidno raspoloženi, smeh se čuo svuda na imanju.


Kada smo se odlučivali za dekoraciju, želeli smo da se u potpunosti uklopi u okruženje imanja, tako da njegovu lepotu ne sakrije, već istakne. Zbog toga smo odabrali prirodne materijale i dekoraciju, poput drveta, lana, pak papira, kanapa od jute i bundeva upletenih u bršljan. Dodatak stakla u paru sa keramikom, doprineo je svetlucanju pod suncem i odsjajima koji su bili savršen dekor fotografija. 

Kako nije bilo osvetljenja u vinogradu, morali smo da se okrenemo svećama, khm, brojnim svećama i fenjerima. Naravno, tek je igra njihovih plamenova doprinela atmosferi. 


Od sudova smo iskoristili sve nasleđeno što smo mi kao tim imali, pa smo ih mešali sa rustičnim komadima sa salaša. Taj dan je između ostalog bio i jedno instant nostalgično iskustvo, ako se samo prisetim Smederevca, lončića i emajl vangli na tufne... 

Ne možete da ne budete srećni kada doživite takvu nedelju. Sa pogledom na sve te prirodne lepote, boje i ukrase i sa omamljujućim mirisom gulaša ili humusa od bundeve u nozdrvama... Dođe vam samo da ukradete neku prostirku i izvalite se na travu dok sunce proviruje kroz krošnje. Jesen je, a obrisi su zlatni i zemlja je topla. 


Ja sam bila tako rasterećena. Znala sam da kakvu god dekoraciju postavim, imaću salaš kao scenografiju i neće mi biti teško da na kraju dana uzdahnem od zadovoljstva. Ovaj put sam bila odmornija i jedini zadatak koji sam sebi zadala, jeste bilo uživanje i ćaskanje sa gostima. Želela sam da se sa svakim upoznam i popričam, a ako stignem i nazdravim pa i više puta, jer zaslužili smo. 


Da smo mogli da biramo bolji tim Prijatelja Gozbe za ovu jesenju, ne znam da li bismo uspeli u tome. Tu je bila divna Bojana koja nam je svojim porcelanskim tagovima ulepšala svaki poklon paketić. Čeda i Nevena su se pobrinuli za savršeno piće uz gulaš, dok je Mila imala pune ruke posla oko slanja začina kako bismo napravili idealnu mešavinu za pitu od bundeve.

Porcelanski tagovi by re:art.concept
American Pale Ale i belgijski Wit by Zebrew Nanobrewery
Mešavina začina za pitu od bundeve by Kuća začina Ruzmarin

Hvala vam! 


Možda je najlepši dekor zapravo naša sreća i drugarstvo. Sigurna sam da ljudi osete to ushićenje kada pričamo o Gozbi i onome što stvaramo. Zbog toga mi je drago što sve više i više ljudi želi da bude deo Gozbe za tim našim stolom. 


Način na koji La priča o hrani koju sprema i sa kojim iskusnim zamahom uvija kremu na kapkejksima, dovoljan je razlog da želite da se motate oko nje dok je u kuhinji. Uvek će vam lukavo doturiti neki savet kroz smeh i nakon druženja sa njom želećete da se takmičite za Mišlenove zvezde.

Sva sreća pa je taman pao mrak kada smo poslužili slatkiše, inače ne znam kako bismo smeli da se gledamo sa onoliko punim ustima ukusa. Ne mogu da prebrojim glasove, ali mislim da je čokoladni kapkejk sa filom od džema od šljiva podjednako pobednik kao mini tartovi sa nadevom od bundeve i šlagom sa lešnicima. Ma samo dok pobrajam sve ove sastojke i sećam se aroma, nekako poželim da se taj dan nikada nije završio. 


I pre nego što ovako osveženih sećanja odem na spavanje, želim da kažem da bih pisala o svojim utiscima do naredne Gozbe. Ali plašim se da svojim rečima ne pokvarim lepotu ovih fotografija, za koje mislim da su 110% prenele atmosferu sa salaša. Iznova i iznova ih otvaram i gledam i svaki put primetim neki novi deo kadra i onda se zadovoljno smeškam sama sa sobom i tiho šapućem: ''Kako nam je bilo lepo''. Sonjita, hvala ti što si uspela da uhvatiš svaki delić naše sreće.


Na kraju Gozbe, dana i posta, želim da se zahvalim našim muškim članovima tima, što su bili tu da nam pomognu kako bismo zajedno kreirali jedan ovakav filmski dan. Hvala kume, Borise, Miljane i Matija. 

Hvala još jednom našim veselim gostima, bilo je pravo zadovoljstvo čavrljati sa vama i podeliti po koju priču uz topli čaj i slatkiše kraj vatre. 

I hvala čika Nikola, teta Milice, Boško i Tanja na salašu, kuhinji, vinogradu, ljubaznosti i poverenju! 

od srca, 





čaj

Bezbrižno

October 18, 2014

Kada mi neko spomene domaći sladoled, ja se uvek setim tetkinog. Majušne, svetlo žute kocke i aroma limuna koja nagoveštava da će to biti jedan preukusan letnji dezert. Sedimo u dvorištu Alexija, Jole, Lirkić i ja, toliko smo mali da nam stopala vise sa drvene klupe. Tetka iznosi sladoled, a Zoki priprema kameru da snimi predstavu koju smo pravili čitav vikend. Sećam se da sam ja bila zadužena za scenografiju, crtala sam drvenim bojicama po papirima koje je tetka donela sa posla i zamišljala sam kako sam stvorila čitavu prašumu od jednog tabaka. 

Možda je moja ljubav prema šoljama zaživela još tada. Oni su u svojoj kuhinji imali svako svoju šolju i sve su bile lepe i različite. Želela sam da ih imam sve i posle kada bi mi mama kući sipala mleko u neku našu dosadnu, ja sam tražila da mi kupe novu, šarenu da bude samo Moja. Ivanina šolja. 

Sećam se da kada je tetka pravila prženice, Alexija i Jole su mazale eurokrem na njih i Lirkić i ja smo bili u čudu. To nam je bilo skroz bljak na prvo oko, a onda smo ih i probali. Isto tako pamtim kako sam sva ta leta koja sam provodila tamo, bila drnda jer su me terali napolje u dvorište. Valjda mi je kao detetu odraslom u centru grada međ' sivilom i betonom, bilo nezamislivo da sve svoje dnevne zadatke i doživljaje radim i provodim na otvorenom. Bilo mi je hladno ili neudobno, a zapravo nepoznato, jer sam svo vreme provedeno kod tetke želela da provodim samo u sobi mojih sestara. Tad sam već bila odlučila da ću jednog dana biti umetnik i divno uređena soba za devojčice bilo je sve što me je tada interesovalo.

Alexija je imala sekreter, jako lep i bila sam strašno ljubomorna na nju. Silno sam želela da sate provodim za tim stolom crtajući, dok su mi svi dosađivali sa igrarijama u dvorištu koje me uopšte nisu zanimale. Tada sam razmišljala samo o uređenju svoje sobe i imanju jedne za sebe (za početak), koju ne bih morala da delim sa Lirkićem. Igrarije u dvorištu, bašte i đakonije me tada još uvek nisu zanimali. 

Lirkić Mahanda je moj mlađi brat. Mislim da je taj nadimak nastao tu negde tih godina, rekla bih da mu je to bio alter ego. Ja sam oduvek bila Ivi, dok su Alexija i Jole ostale Alexija i Jole. Lirkić je sada Miki ili Miško. Leta kod tetke su mi najlepša sećanja iz detinjstva. Raspust smo jedva čekali samo da bismo što pre išli na Zvezdaru i dane provodili u društvu njih dve. Meni je falilo žensko društvo za igranje, dok je njima falio hiperaktivni dečačić za jurcanje. Barbike ili bicikli - nalazili smo vremena za sve po malo.

A onda smo počeli da odrastamo i ljuljašku na trešnji je zamenio sto za stoni tenis, dok je mali šator na travi u obliku kućice, dobio zamenike u obliku lejzi begova. Limunadu je zamenilo vino ili Zokijev mućkani latte, a dnevne rođendane su zamenile ponoćne žurke. 

Iako smo odrasli, i pronašli svako svoje interesovanje, nismo prestali da se okupljamo.



Kako sam odrastala, tako sam sve više vremena želela da provodim u njihovom dvorištu, nego u sobi za devojčice. Samo odjednom se desio 1. maj kada je nekoliko nas sedelo zavaljeno u tetkinu veliku ljuljašku, pilo kafu i konstatovalo kako je dvorište u kome smo uživali, jedno od najlepših skrivenih oaza u gradu. 

U tom trenutku sam poželela da nađem onu malu Ivanu od 7 godina i da joj kažem kako bi trebalo da izađe iz sobe i odvoji se od sekretera i uživa u zelenilu i cveću tetkine bašte. No, dobro, sve je nekako došlo na svoje mesto, uspela sam da izbalansiram između crtanja i maštanja o sobi za devojčice i uživanja u cveću i zalivanju bašte uveče dok letnje sunce zalazi za brda Zvezdare.


Ovo snimanje smo uradili još prošle godine tokom septembra, ali sam zakasnila sa objavljivanjem usled ostalih obaveza i postova. Seriju smo radili za iStock, a Alexiju i Joleta sam nagovarala dobrih nedelju dana da mi poziraju. 

Dan je bio topao i sunce je bukvalno blještalo. Na kraju smo morali da se dovijamo uz pomoć opreme kako bismo napravili bilo kakve uslove za dobre fotografije. Međutim, taman kada se Alex opustila, sunce je počelo da zalazi i nekako se sve savršeno uklopilo. 


Kroz život nam se dešava da upoznajemo različite ljude, stvaramo prijatelje i u poznim godinama, ali i prekidamo prijateljstva kao i kontakte sa članovima porodice. Naravno, neki koraci su opravdani, dok pak neki i nisu već se jednostavno desi da se ljudi otuđe. Ja nekako verujem da se i to dešava sa razlogom, da se za ljude do kojih nam je zaista stalo - zaista i trudimo i da i pored života, silno želimo da ih zadržimo u njemu. 

Rastužim se dok razmišljam o ljudima koje smo izgubili kroz život, ali se onda okrenem i pogledam kako su decenije prošle od kada opet neke druge ljude imamo. Sa nekima od njih delimo prve korake u pelenama, ili prve igračke, prve časove u školi ili prve žurke. I zapravo zajedno živimo, doživljavamo, smejemo se, slavimo i sećamo se.

Rekla bih da je čitav ovaj dan kada su nastale ove fotografije, jedan omaž našem bezbrižnom detinjstvu i igranju na travi, sa plastičnim šoljicama za čaj, grickanju tetkinih slatkih đakonija i čitanju Mikijevog almanaha. Samo nam je Lirkić falio, dakle mali, nećeš se izvući sledeći put! :)


Stajling i dekoracija: Mali Iv
Fotografije: Dragana Đorović i Jovan Marjanov * Novi Dirižabl 
Modeli: Alexija i Jole
Asistenti: Zoki, tetka i Beca