Za 2016-tu nisam imala neke grandiozne želje. Samo sam želela da mi zdravlje bude bolje i da otputujemo makar nekuda na leto (dakle da konačno imamo pravi godišnji odmor).
Godina je počela dobro, uspeli smo da sredimo čitav stan baš onako kako smo želeli i da u 2016. uđemo bez kutija od selidbe po sobama, bez viška stvari iz prošlih života i bez generalno previše obaveza.
Iako nisam prekinula pauzu sa blogom do proleća, bila sam vrlo aktivna na Instagramu. Prve saradnje su počele već u januaru i bila sam srećna što mi se pružila mogućnost da sarađujem sa omiljenim brendovima Moj Pozitivdžija i Кафетерија.
Eh, a onda je stigla čuvena fotelja. Napravila je haos na Instagramu, te kada sam pregledala statistike za ovu godinu, skontala sam da je ona pokupila više lajkova od svih šoljica i mačaka koje imam, haha.
U martu sam odlučila da wallpapere koje toliko volite, podignem na sledeći nivo i počnem da objavljujem i kalendare za aktuelni mesec koji idu uz njih. Sjajan potez moram priznati - sada svaki dan znam koji je datum hehe.
Saradnja koja mi je najdraža jeste upravo sa Bojanom i re:artom, a u 2017-oj ćemo slaviti četvrtu godinu uspešnog druženja i razmena kreative. Iako je ta ''poslovna saradnja'' prerasla u prijateljstvo, i dalje obožavam da sa njom osmišljavam nove projekte, a u sledećoj godini će ih tek biti (namig).
I onda koooonačno, dešava se saradnja sa Branom i Jovanom koju smo planirale jedno 7-8 meseci, ako ne i duže. U okviru Branine enterijer rubrike (inače, jedna od omiljenih mi rubrika na čitavoj domaćoj sceni) - gostovali smo mi, Dagovići i naš stan.
Planiram da pozajmim te Jovanine fotografije i objavim jedan zaseban post ovde na blogu, a do tada ko nije video - post u celosti možete čekirati kod Brane - Martovska enterijer priča: 50 kvadrata apsolutnog sklada.
I onda, u aprilu - eto mene nazad na blogu! Jako sam se bila uželela pisanja, ali ta pauza mi je bila preko potrebna i morala sam da se dogovorim sa sobom kako želim da izgleda budućnost mog bloga, pisanja i koncept postova.
Od tada se trudim da budem redovna i vidim da to primećujete i pohvaljujete. Ali ne, ipak hvala vama što ste tu da me motivišete. ♡
Sećate da sam na početku posta rekla da sam za ovu godinu želela da budem bolje sa zdravljem? Haha - Kosmos kaže ne može.
Za zimsku Gozbu u Novom Sadu sam se strašno razbolela, gorela sam od jako visoke temperature, tako da sam morala da je propustim i da javim društvu bukvalno u 5 do 12 da ipak ne stižem. Matija je kasnije užurbano vozio svu dekoraciju u NS, koju smo nameštale preko vibera ofc.
Onda nam se pogodilo da smo imali dve Gozbe u mesec dana. Znali smo da će biti opasno naporno sve to organizovati u tako malo vremena (posebno ako znate činjenicu da mi jednu gozbu planiramo i po nekoliko meseci).
Ali izveli smo obe i to vrlo uspešno!
Prvo smo bili u Istri gde je bilo neverovatno, a onda i na Petrovaradinu, gde je ujedno bila i poslednja Gozba ove godine.
Leto je otvorilo sezonu sladoleda, pa sam ponovila takođe jednu od dražih saradnja - sa brendom Home Made Company.
Usledile su i saradnje sa izuzetno dragim ljudima koji stoje iza brendova Principessa, Betonica i Nervosa Corner.
Takođe, sarađivala sam i sa brendom Weleda, gde je moja fotografija pobedila na foto-konkurusu i našla se u ovogodišnjem kalendaru za mesec septembar.
Ujedno, u tom nekom trenutku sladoled manije, počela je i moja višemesečna kolaboracija sa kompanijom Nestlé, za čiji sam brend Nirvana sladoled radila fotografije.
Bilo mi je zabavno kada mi se jedna draga devojka javila da mi kaže kako je videla na Nestlé Instagram profilu moje fotografije (prepoznala je po fotelji hehe), ali da nisam bila potpisana, pa se bila zabrinula. ♡
Jednog vikenda sam ugostila Sonju kod mene na ručku i tada su nastale jedne od meni omiljenih fotografija na ovom blogu ikada. Bilo mi je žao da ih sve objavim u jednom postu, pa sam ih izdelila u tri priče.
Priča o Kalenić pijaci, priča o voljenju sebe i priča o bojama našeg doma.
Post Volite sebe jeste vaš i moj omiljeni post ove godine. Toliko sam samo emocija, iskrenosti i sebe unela u njega, da sam dobila temperaturu dok sam ga pisala.
Nikako mi nije bila namera da on bude neki instant boost pregleda i lajkova, čak sam bila ubeđena da ću dobiti i negativne komentare na njega, ali sam ipak rizikovala, jer sam želela da budem iskrena prema sebi i da kažem javno sve što me muči godinama.
Ne možete da zamislite koliko mi se ljudi samo javilo nakon te priče, posle sam nedeljama odgovarala svima, razmenjivali smo iskustva i čitala sam njihove priče nakon kojih smo se zajedno smejali svim mukama koje su nas zadesile.
Mnogi su pitali, pa da kažem i ovde, nadam se da će 2017-ta doneti novi post u kome ću moći da pišem o dobrim rezultatima.
Imala sam priliku da sarađujem i sa Coca-Colom na njihovoj limited edition bočice kampanji. Iskrena da budem, plašila sam se kako će moji čitaoci da prihvate ove postove, posebno nakon posta gde sam pisala kako se borim sa šećerom, ali poenta cele kampanje je bila u promovisanju dizajna koji su radili naši umetnici i te bočice su postale toliko dobro prihvaćene i popularne, da se na kraju nisu pojavljivale samo u Srbiji, već i izvan naših granica.
Vi znate koliko ja volim dizajn i koliko podržavam isti - tako da je ova kampanja - već i na sam pomen fotografija - bila zanimljiv izazov za mene koji nisam želela da odbijem.
Ubrzo potom, započela sam kolaboraciju i sa kompanijom Somersby na njihovoj kampanji za Hot Punch.
Vi koji pratite ovaj blog od njegovih prvih koraka, znate da sam počela da pišem pod kategorijom food blog. Razlog tome je bila moja velika ljubav prema food fotografiji i stilizaciji svega što ima veze sa propsima, pićima, hranom, šoljicama i posudama.
Onda sam se malo udaljila od spremanja recepata za blog, ali sam i dalje uživala da fotkam bilo šta što bi moglo da se konzumira, a da ujedno bude prijatno vizualno.
Kada mi se Somersby javio i kada su mi samo rekli nešto u fazonu: ''Ej Iv, ti si naša Pinterest devojka, dakle potrebne su nam fotografije svega onoga što ti kačiš na Instagram, samo zamisli vrući punč, cimet, velike šolje i zimsko ušuškavanje u domu'' - ja sam odgovorila sa da, da, apsolutno da. Tak' da između ostalih, možete videti i moje fotke kod njih na Instagramu i Facebooku.
Tako je nastala i moja trenutno omiljena fotka ove foto-sezone.
Ono što sam godinama želela, jeste da napišem taj post za Urban Jungle Bloggers. Da se igram sa njima i učestvujem u mesečnim foto-izazovima.
Tako je i nastao ovaj post, koji je ujedno bio i moja saradnja sa divnom keramikom anaesKeramik.
Decembar je kao i svake godine bio buran, ali sam uspela da uživam i u stvarima koje nisu bile posao. Rezultat toga je ova, moja prva šolja, nastala od strane re:arta, ali oslikana mojim motivima i potezima četkice.
Sredinom decembra smo bile organizovale i druženje kod Bojane u ateljeu, gde ste mogli da kupite neki od mojih printova. To je bilo samo opipavanje pulsa pred 2017-tu i ono što vam spremam (namig).
I onda je konačno došlo nešto što više nisam mogla da odlažem - moje suočavanje sa video formatom i moje pojavljivanje ispred kamere. Sve je krenulo nakon ovog videa i otvaranja YouTube kanala, u kolaboraciji sa VIP Mobile.
Ubrzo sam prešla i na Instagram Story, gde sam počela da se rastrtljavam u kratkim video klipovima i tako je i nastao mega popularni tutorijal za iscrtavanje prozora tečnom kredom. Možda napravim kolaž od svih fotografija koje su mi divni ljudi slali tokom decembra da mi pokažu kako su oni ukrasili svoje domove nakon ovog tuta.
A postove na blogu sam završila ultimativnim sklupčavanjem u praznično okićenom domu uz saradnju sa Kloopkom.
Ono o čemu vam nisam pisala ovde jer nisam želela da mračim, jeste da sam nestala sa mreža tamo u periodu avgusta-septembra jer sam se bila razbolela (ponovo, da).
Matija i ja smo planirali put u Italiju preko pola godine i bili smo zamislili jedan hedonistički, ali i aktivan Cinque Terre odmor sa posetom Azurnoj obali. Međutim, dve nedelje pred polazak, ja dobijem boginje i upalu pluća. Leto, 40 stepeni, a ja se preznojavam od temperature i umirem od histerije koliko su mi užasavajuće sve boginje po telu, koje su se pritom i inficirale. Naravno, put smo otkazali.
Ne možete, jednostavno ne možete da zamislite tu agoniju, bes, razočarenje, tugu. Ležala sam skoro pet nedelja u krevetu, nikuda nisam smela da idem, niti je iko smeo da dolazi kod nas. Kada smo taman odlučili da odemo na Taru i Zlatar, malo pred moj povratak na posao, kako bih na čistom vazduhu u izolaciji povratila imunitet i snagu (jer sam znala šta me je čekalo na poslu, septembarska ludnica, hello) - taman kada smo uplatili smeštaje - sutradan se Matija razboli i dobije boginje.
Jej, leto nam je dakle bilo fenomenalno! I svakako su mi se ispunile one želje s početka posta, da budem zdrava ove godine i da odem negde na leto (sarkastični smeh).
Međutim, tih mesec i po dana u izolaciji sa svojim mislima, donela sam neke važne odluke. Dosta sam razmišljala o stresu, svom poslu, svom životu, načinu života i organizaciji, ljudima... Svašta se desi kada čovek poludi pod visokom temperaturom između četiri zida ahaha.
I onda sam nakon malo više od godinu dana, uspela da ohrabrim sebe i donesem neke možda lude, možda hrabre odluke, tako da sam dala otkaz na svom regularnom poslu.
Moji roditelji su svakako rekli da sam luda, neko od mojih poznanika i saradnika je možda isto to pomislio, ali pravo da vam kažem - nešto me baš briga šta drugi misle.
Bilo mi je potrebno da budem svoj čovek, da sama organizujem svoje obaveze, da mogu da se posvetim ilustraciji i dizajnu koji zapravo volim i da mogu da napredujem, da imam vremena da se edukujem i usavršavam.
Kada radite full time posao inhouse grafičkog dizajnera u gigantskoj kompaniji, vi onda niste samo dizajner, već ste sve ono što čini marketing. A to je mnogo posla, koji često nije kreativan, već je samo vrlo stresna i odgovorna obaveza koju na kraju radite onako kako su vam drugi rekli da mora.
A to jednostavno nisam ja i zato sam odlučila da se od februara otisnem u solo vode.
Ne bih da vam pričam koje su sve moje rezolucije za 2017-tu, kao što to nisam radila ni do sada, već ću vas jednostavno pustiti da sami to spoznate i vidite.
Ali bih vam rekla da se ne opterećujete mnogo ukoliko te rezolucije do kraja godine ne precrtate kao nešto što ste ispunili, jer nema šanse da vam život uvek ide kao po loju.
Just go with the flow i probajte da izvučete ono najbolje iz situacije.
Ja uvek kažem da se sve dešava sa razlogom i evo, već 30 godina živim po tom principu i mislim da se inače mnogo manje nerviram nego većina osoba koje poznajem.
Meni je stres apsolutni neprijatelj i ono što vam ipak mogu reći - jeste da u 2017-oj planiram da ga svedem na minimum i to je jedina rezolucija koju moram da precrtam do 31.12.2017.
*
Dragi ljudi moji, želim vam srećnu Novu godinu, volite se, grlite se, smejte se, ljubite i budite dobro.
Au revoir do sledeće godine. ♡