deca

We love you to the moon

July 20, 2017


Baš dugo pripremam ovaj post. Rekla bih čak i predugo. 
Ali nikada nisam pisala na temu dece i nekako je to osetljiva tema za mene, pa sam se plašila da li ću je ''obraditi'' na dovoljno dobar način. Jer ipak nisam mama.

Ali mnoge moje prijateljice jesu i ovo je post za njih.


U poslednjih nekoliko godina, mnogo je beba ušlo u moj život. Možda bi ranije neko rekao da nisam ljubitelj dece, ali ja samo jednostavno ne pričam na tu temu, tj. nisam pričala, jer nisam imala dodirnih tačaka sa njima.

(ne računamo momente gde sam u stanju da vam objašnjavam koliko su Njanja i Vini naši sinovi i mi smo njihovi roditelji)


Nisam imala prilike da se radujem nečijem stomaku i pomeranju nogica i ručica unutar njega. Niti sam imala prilike da vidim majušni nos tek došao na ovaj svet. A da pomazim glavicu i kosicu? Ili da razgledam sve te igračke i jastučiće i pričam o pravilnoj ishrani za bebe... A onda su te neke bebe došle u moj život i ja sam ih zavolela gotovo istog trenutka kada su njihove prve slike stigle na Viber uz poruku:

''Kumooo, stiglaaaa saaam!''

Suze od sreće.


A onda sam upoznala te male osobe i mogla sam da ih držim u rukama i da im pričam i tepam i meni je bilo lepo. Držala sam smanjene verzije tih mojih prijatelja u svom naručju, mogla sam da prepoznam njene oči, njegovu kosu, njen osmeh i znatiželjan pogled. Mogla sam da zamislim kako će te bebe biti deca, pa tinejdžeri, pa ljudi i nosiće te divne sličnosti svojih roditelja - mojih prijatelja, ljudi koje toliko volim. 

Baš sam nekako ponosna.


Bojažljivo sam im rekla: ''Znate, ja možda ništa ne znam o bebama i dojenju i koja je poza najbolja za pajkenje, ali o dekoraciji i dizajnu znam sve! I nadam se da vam je jasno da ću ja biti zadužena za sve njihove pozivnice do barem 18. rođendana i da ću pomagati oko dekoracije bebi kutka, ali i uređenja dečijih i tinejdžerskih soba!''


I tako sam otvorila internet(ske) strane svih brendova za malce koje čuvam još od prvog dana od kada su mi prijateljice javile da imaju lepe vesti.

I to je tema ovog posta, želim da sa vama podelim moje favorite među slatkim stvarima za bebe, decu ali i nas starije, jer slagaću vas ukoliko napišem da nisam uzela makar dva jastuka za sebe. 

Iza svakog od ova četiri brenda, kriju se vredne dame ili mlade mame. Imam čast da ih poznajem i da se divim njihovom kreativnom radu.


Ivu i Tamaru sigurno znate i sa mog bloga, toliko sam ih puta pominjala. Samo pod imenima Iva did it. i Geravodeli. Kada su zajedno kreirale Nani Zani, želela sam da imam sve te ogrlice, ne da bi moje dete moglo da se igra sa njima i da ih gricka tokom rasta prvih zubića (primarna namena), već da bi ih ja ponosno nosila uz sve letnje haljine. I know, I know, ali šta da radim kada su toliko lepe i šarene. Pritom, svaka ogrlica ima svoje ime i mini priču


Iva: kreativac koji misli srcem i dela zagrljajem. 
Ispunjava je ljubav, inspiriše njen radni prostor a izaziva Nemačka. Voli da đuska, crta, hekla u prirodi, čita Tokina i kampuje. Volela bi da poseduje točak za glinu.
Omiljena društvena mreža: Pinterest.

Tamara: voli štrafte i tufne. Vozi rolere. Na odmoru kampuje, čita knjige i rešava osmosmerke. Ne voli da kuva, neuspešno gaji avokado i mašta o kući sa tremom na moru.
Omiljena zanimacija: grickanje semenki.

Nani Zani Facebook / Instagram 


Koliko god meni bilo jasno da su zastavice baš za malce, ja nikako ne mogu da im odolim. Kada sam se konačno urazumila, odlučila sam da od Indigo Gifts poručim i plave i roze zastavice, taman za sobu jednog dečaka i jedne devojčice. A kada se Ljilja javila sa svim patternima u tim bojama, bila sam na teškim mukama da se odlučim samo za nekoliko. Tufne, pruge, kvadratići... Dajte mi sve! I po jednu kruškicu, obavezno!


Ljilja: od malena sam zaljubljenik u kreativno stvaralaštvo. Handmade i DIY projekti su nešto što najčešće pretražujem na internetu. 
Poslednjih 15 godina mašina za šivenje zauzima značajno mesto u mojoj kući, a i u mom životu. Tako je nastao i Indigo Gifts projekat. Počeo je kao vid mog kreativnog izražavanja i stvaranja unikatnih poklona za decu mojih prijatelja. Vremenom je sve više ljudi poželelo tako nešto za svoju decu ili kao poklon. Ono što me sada posebno raduje su fotografije koje mi često stižu, pažljivo uređenih dečijih soba u kojima su svoje mesto pronašli Indigo pokloni. 
Davno sam pročitala knjigu koja govori o indigo deci. Njih karakteriše inteligencija, kreativnost, naročita osetljivost, ali i buntovnost prema društvenom sistemu i autoritetima.
Otuda i inspiracija da ime svog brenda obojim indigo bojom, jer za mene ima značajnu simboliku. 
Volim staro i unikatno, posebno da spašavam od propasti. Onda tu na scenu nastupaju boje i četke. Zato volim da obilazim buvljake u potrazi za blagom.

Indigo Gifts Facebook / Instagram 


Micro Wolf znate sigurno još iz vremena kada sam nosila njihove kapice (tačnije, i Matija i ja i to smo ih uparivali), ali iz vremena kada sam se hvalila kako sam im radila logo i Vučka. Ono što je Olja novo uvela pod brend, jesu ova super-mekana i topla ćebenca. Kako sam ovaj post pripremala još u decembru, ćebenca su bila obavezna za neke bebeće, ušuškanije snove. Još kada sam videla da imaju i pom-pom ćebenca, prvo sam se zapitala da li postoje veličine i za bračne krevete. 


Olja: Unikatno. Stajliš. Mekano. Nešto što klinci naprosto obožavaju! 
Da, tako bih mogla da opišem Micro Wolf. Brend namenjen deci, ali i svima onima koji su zadržali nešto od te čarobne detinje radoznalosti i radosti u sebi.
Pokrenula sam ovu marku u trenutku kada sam poželela da moj sin Vuk ponese malo drugačije aksesoare od svega što je do tada moglo da se pronađe kod nas. Malo, po malo, priča se širila i danas je Micro Wolf dobro poznat mamama koje žele da njihova deca od malena razviju svoj specifičan stil, istovremeno ni malo ne gubeći na kvalitetu. 
Razmaštala sam priču od kapica i šalova, sve do nežnih pom-pom dekica zbog kojih ponekad poželimo da ponovo budem deca.
Razmišljajući upravo o tome, odlučila sam da ponudim detalje za celu porodicu, za stajliš mame tu su elegantni turbani (ko je rekao bad hair day?) dok tate mogu poneti istovetne kapice kao i klinci. 

Micro Wolf Facebook / Instagram


Beskrajnim skrolovanjem po Instagramu, davno sam zapazila oblake koji se smeše. I onda sam naučila da su to veliki i mekani jastuci i da su zaduženi za lepše snove. Tako sam se upoznala sa Kod Tetke brendom i svim njegovim nasmejanim bićima. Danas u našem domu imamo Biljanine ukrase i na zidu (đerđef/goblen sa likom Njanje i Vinija) i na krevetu i jako volim sve te tačke i nasmejane, rumene obraze.


Biljana: Kod Tetke doživljavam kao jedan poseban univerzum, mesto u kom su svi oblaci čak i oni sivi, veseli i spremni za maštanja.
Od trenutka kada sam se opredelila da me unutrašnji osećaj vodi, neumorno vezem, ne samo osmehe, već i sve one male svakodnevne podsetnike i motivacione poruke na đerđefima, jastucima, posteljinama... 
Na taj način se trudim da podstaknem i druge na kreativnost i da je vrednije samostalno stvarati i praviti nešto, nego kupovati industrijske i serijski proizvedene komade.

Kod Tetke Facebook / Instagram


Sigurno ste negde upratili da je meni jako bitan moj kutak. Kao mala, delila sam sobu sa bratom i listajući Ikeine kataloge, dugo sam maštala kako bi bilo super imati svoju sobu ili makar svoje ćoše. Kada sam dobila svoju sobu, nisam mogla da se odlučim u koje boje želim da je obojim. 

Sada dok sedim u svom stanu i listam Pinterest i Instagram, maštam o nekom ušuškanom deliću stana za ove moje malce i silno želim da pomognem njihovim roditeljima da zajedno bojimo, biramo boje i šare, ali i teme za njihove sobičke. 

Jer ideja je mnogo i konačno, oh konačno se sve te sjajne stvari koje viđamo po internetu, mogu kupiti i kod nas!


Biće još jedan post na ovu temu (hehe, moj mali doprinos bebećoj komuni, kao bebi-kuma), ali evo da podelim par saveta sa vama, ukoliko ste neodlučni oko uređenja kutka za vaše malce. 

- odlučite se za temu 

To ne mora da znači da je jedna boja u pitanju ili jedan lik iz crtaća, već neka to bude paleta boja (pastelne, jarke, monohromatske, zemljane), stil dekoracije (boho, elegantan, ilustrovan, koloritan) ili par detalja koji će kao akcenat da vode priču (mede, avioni, jabuke).

- neka sve bude umereno

Ovde mislim na ideju da ne bude sve u ''Beauty and the Beast'' bojama i likovima. Neka likovi budu akcenat, dok će boje iz njihovih vizuala da prate ostatak sobe/kutka (npr. zidovi u svetlo žutoj, jastuci u lila itd.).

- igrajte se sa patternima i materijalima

Deca dobro reaguju na šare i različite materijale, tako da se igrajte sa tufnama i prugama, ili zvezdicama i srcima, ne možete mnogo da pogrešite. Ovde vodite računa da vam šare imaju makar jednu zajedničku boju, kako bi se povezale na tom osnovu. 

- iskoristite zidove

Da li će na njima biti police, posteri ili ramovi sa slikama, nije bitno - sve dokle god je lepo uklopljeno i ima funkciju (ovde mislim na police). Šarajte po njima ili ostavite jedan zid koji će biti velika bojanka, pa kada malci porastu, uživajte u škrabanju zajedno. Dodajte tufne, trougliće ili voćke, ove šare nisu rezervisane samo za tapete, već se mogu kreirati i slobodnom rukom direktno na zid.

- igrajte se bojama

Moja preporuka je da uvek idete sa blažom bojom za sve zidove, a onda recimo jedan obojite u neku jaču boju. Isto važi i za krevetac, stolariju i nameštaj. Uvek birajte jarke boje samo za akcente, jer deca vrlo brzo menjaju mišljenje oko omiljenih boja. A blaže boje je lakše prekrečiti (ovo iz iskustva). 

- stvarajte zajedno

Ovo je naravno najbitnije. Nemojte uklapati dečiju sobu/kutak prema vama i stanu, već budite otvoreni prema željama vaše dece. Ok je da ukoliko vam je stan u skandi stilu, krenete sa istom dekoracijom i nameštajem i kod njih u sobi, ali kada primetite da dete favorizuje neku šaru ili boju, zajedno osmislite gde biste mogli da primenite tu temu. Tako da, ukoliko imate malu bebu, onda možete da se igrate sa bojama i temama još malko, dok bebac ne progovori hihi. 


P.S. Da ne zaboravim, svi printovi, inicijali i citati su by Mali Iv, radila sam ih custom za svaku bebušku. Tako da ukoliko poželite nešto slično za vas i vaše malce, slobodno pišite na slurporama@gmail.com.


Ovaj post urađen je u saradnji sa Nani Zani, Indigo Gifts, Kod Tetke i Micro Wolf brendom.


dizajn

Wallpapers pt. 23

June 07, 2017

Embrace and sparkle. 

I jedno i drugo želim da primenim ovih dana, samo ponekad ne uspevam istovremeno, ali trudim se... Izvinite što ste čekali nove wallpapere ovoliko, imam problem sa serverom za upload i evo, da ne biste ovog meseca ostali bez kalendara, vratih se na imgur. 

I morala sam ponovo da iskoristim ovaj prelepi cvet kao pozadinu, jer smatram da prošli mesec nije mogao da sparkle dovoljno kao ovaj. 

Zbog toga ću vas zamoliti da se strpite još neko vreme dok ne pronađem rešenje. Do tada, skidajte fotke sa linkova koje sam vam ostavila ispod, a ukoliko ih skidate na mob, gledajte da instalirate njihovu app, jer vam u suprotnom ne dozvoljavaju da skidate dobru rezoluciju - a ja se ovde kao nešto trudim da sve bude hi-res. :)

I hvala na prošlomesečnoj ljubavi u vidu šerovanih wallpapera, divni ste ljudi! 


za download wallpapera klik OVDE i OVDE
za download wallpapera za mobilni klik OVDE OVDE
za download kalendara klik OVDE i OVDE
za download planera klik OVDE i OVDE


lea

Moja Akita-inu

May 18, 2017

Čitam komentare na tragičan status komšinice sa Palasa kako je jedna akita usmrtila njenog maltezera. Čitam komentare tih (ne)ljudi koji prete psu i drago mi je da ih ne poznajem lično.

Postoji jedna verzija priče koja je otišla sa statusa vlasnice, onda postoji druga koja se našla u novinama, treća koja kruži po kraju i četvrta koju tvrdi vlasnik akite. Istinu verovatno nikada nećemo saznati, jer koliko znam, nema kamera u Palasu.

Jako mi je žao psa koji je uginuo, znam kolika je to bol. 

Ono što želim da kažem, jeste sledeće: psi moraju biti na uzici. I mali i veliki.

Ja sam 16 godina bila vlasnik akite i sada sam vlasnik maltezera. Za 16 godina koliko smo imali Lecu, nikada nismo imali problem sa njom, nikada nije napala čoveka, a ni psa. Čak je živela skoro dve godine sa Njanjom, koji je bio posve naporan mačor. Bila je ogromna, snažna, imala je skoro 30 kilograma i svi mi koji smo je poznavali (a garantujem da ju je znao ceo centar i šire, posebno Palas), nikada nismo prisustvovali događaju gde je ona bila ''krvoločan, intelektualno komplikovan pas''.


Za tih 16 godina, lično sam prisustvovala tolikim situacijama gde su nju napadali drugi psi, što mali, što veliki i bilo je dovoljno da Leca samo tiho zareži i da ovi pobegnu. Bilo je i momenata gde su je žešće napadali i u tom slučaju se branila, ali nikada na taj poguban način. Jednostavno, to su psi i ukoliko su npr. dve ženke u teranju, a jedna od njih je drkoš, može doći do sukoba.

Zbog toga je bitno da psi imaju ogrlicu i povodac, jer na taj način možete kontrolisati situaciju.

Dok smo bili klinci, brat i ja smo je puštali sa uzice upravo po Palasu i Kališu i jedine strahovite momente koje smo doživljavali tada, jeste bila situacija gde se ona zablentavi ili uplaši od petarde i krene da juri ka kući preko ulica i mi u tom trenutku strahujemo da je ne udari auto. Kada bi pao tek prvi sneg i dok bi grad bio prazan, umeli bismo da je puštamo na Kalemegdanu.


Sada, kao odrasla osoba, uzica bi bila obavezna, posebno u parkovima gde ima male dece. Ako ništa drugo, ponovo bih strahovala od saobraćaja i ludih vozača.

Danas imamo maltezera već 2 godine i Mićko je mali lajavac koji za razliku od Lece ne prestaje da laje. Takođe nikada nije napao drugog psa.

Vidim da se kod nas kupovina pasa kreće po talasima trendova. Prvo su bili popularni dalmatinci, pa onda rotovi, pa onda čivave, pa smo prešli na dobermane, e onda su krenili sa pinčevima, pa pit-bulovima, a imam utisak da su poslednjih nekoliko godina popularne akite.

Mnogi su me pitali kako je to imati akitu i hajde evo da probam da objasnim ukratko, kako bih skinula ljagu sa njene rase. I pričam o japanskim akitama, američke ne poznajem.


Lea je najdivniji pas koga smo mogli da imamo, a udomili smo je za vreme bombardovanja, kada smo brat i ja bili deca, kako bismo lakše podneli rat. Bila je najmanja u leglu i niko nije hteo da je uzme, jer su se akite tada (a možda i sada) uzimale zbog dobrog pedigrea i cena. Dakle, biznis. Dakle mali, zakržljali pas nije bio dobar za pos'o. Kasnije je prerasla svu braću i sestre iz legla.

Zaljubili smo se u nju čim je stigla i naredne godine smo zajedno proživljavali pubertet (obostrani), njeno ispadanje mlečnih zuba, njenu borbu sa maltretiranjem od strane drugih pasa u ''rupi'' na Kališu, njeno linjanje (jedina mana akita, dok je četkate, od te višak dlake kreirate novog psa, pogledati slike), njeno plašenje od petardi, njeno valjanje po snegu, njeno jedenje đubreta po parkovima, njeno bežanje iz parkova, njen pokušaj parenja, njen tumor na materici, njenu operaciju, njenu borbu, njenu pobedu, njen sterilitet, njenu tugu, njenu promenu karaktera gde u nekim momentima zbog promene hormona nije znala da li je muško ili žensko, njeno igranje sa psima iz komšiluka, njeno kao ignorisanje Njanje, njenu tugu kada sam se odselila, njenu radost kada smo je vodili na Zlatibor, njeno pretvaranje u Vuka kada bi bežala po Torniku dok bismo je tri dana tražili po šumama, njeno vraćanje kući, njeno davanje šape, njenu tešku starost i nepokretnost, njenu bolest i njeno umiranje na mojim rukama.

Dakle, prošli smo sve.


Lea je toliko obeležila živote nas u porodici i svih naših prijatelja. Kada su nam dolazili gosti, prvo su se sa njom pozdravljali po pola sata, pa tek onda sa nama. Čuvali su je i drugi ljudi dok smo bili na odmorima van kuće. Šetali su je i drugi ljudi.

Akita je rasa koju nećete maziti kada se vama mazi, već onda kada se njoj mazi i pentra po vama. Lea je imala momente gde spusti uši i pišne od sreće kada određeni ljudi dolaze u goste (oni koje mnogo voli ili oni koji joj donesu čokoladu za pse). Imala je momente gde se ne odvaja od vas kada niste dobro i kada vam daje šapu sto puta na dan, samo da biste joj rekli bravo.

Akite laju jako retko i to su momenti gde osećaju da nešto nije u redu. Akite se linjaju jako mnogo.


Navodno, akite ne možete da dresirate. Lea je znala barem 20 komandi koje ju je naučio moj brat iz šale i razonode.

Navodno, akite žive 10 godina. Lea je živela 16.

Akitu nemojte da kupujete da biste je maltretirali i traumirali po takmičenjima, ili bili faca u ekipi jer posedujete psa koji je nekada služio za borbe pasa.

Akitu nemojte da kupujete jer je kao štene slatka pufna, da biste je kada odraste zapostavili.

Akita se uzima da biste u potpunosti uživali u njenoj malo odvaljenoj ličnosti, njenoj neizmernoj, ali ne i očiglednoj ljubavi i dugim, duuugim šetnjama. One zahtevaju jako mnogo akcije i čak i ako je Lea živela u stanu, mi smo je vodili u šetnje i po 10km.

Akita je pas koji će biti veran i čuvaće vas i imaćete slobodu da prošetate gradom i u ponoć i da vas niko ne dira. A da ste u tom trenutku slabašni devojčurak od 14 godina (ako se neko uhvati za momenat zašto dete od 14 godina u ponoć šeta gradom, biće giljotiran).

Pre uzimanja akite, pročitajte sve o njenoj istoriji i ne gledajte (ili gledajte) Hachikô Monogatari. Nemojte čitati stravične vesti po odvratnim novinama sa senzacionalističkim naslovima. Pronađite grupe sa akitama i pojavite se na nekom okupu, upoznajte akitu uživo.

I dosta je do vlasnika psa, to da vam odmah kažem. Smatram da vlasnici pasa, mačaka i svih životinja, pre udomljavanja moraju proći neki psiho-test.

Imala sam prilike da se upoznam sa drugim akitama koje su bile poput Lee, a opet sam upoznavala i akite koje su bile drkoši. Lein brat je bio hejter i mrzeo je sve druge pse osim nje. Na pomen njenog imena, sam je ulazio u kola i čekao da ga dovezu kod nas.

Ali taj pas je bio tužan i za njegovu agresiju krivim vlasnika koji ga je držao 11 godina u malecnom boksu na lancu i koji ga je hrabrio da kidiše na druge pse, kako bi se on pokazao kao batica iz kraja.

Ali, da ne bih sada zalazila dublje u priču, jer sam već napisala roman, samo sam još htela da vam kažem da su mene i brata ujeli dalmatinac, pekinezer i patuljasti šnaucer.

Psi koji su navodno mali i bespomoćni, a tako ''bespomoćni'' pušteni bez uzice da jure ulicom i kidišu i na ljude, decu i druge pse, ali im je sve oprošteno jer su tako slatki i mali. Dakle namerno potenciram ''mali'', jer veličina izgleda utiče na level opasnosti neke rase. 

I niko nije pisao statuse o tome, i nikakve novine nisu pisale članke o tome.

Nemojte imati predrasude prema rasama. Ja sam i pored takvog incidenta, nekada želela dalmatinca i šnaucera. 

Ali eto, znate, akite, pitovi, rotovi, stafordi - ''to su opasne rase i njih treba odstraniti''.

Ne, treba odstraniti ljude koji kupuju te rase sa željom da od njih prave nešto što nisu.

I ne, ne treba verovati svakom naslovu u novinama.

I ne, ne treba ići po tragičnim statusima i govoriti kako biste sasuli sonu kiselinu (?!) tom psu u oči, jer da je Lea živa, ja sutra ne bih smela da je prošetam Palasom nikada više, jer bih se plašila da bi neki imbecil od čoveka, koji je pročitao neki rekla-kazala status na jebenom fejsu, mogao imati osvetničke namere prema mom psu, samo zato što je akita.


Ja se samo ponekad zamislim, kako bi izgledao moj život i koliko bih bila uskraćena tolike sreće, ljubavi i časti da poznajem Leu, samo da sam čitala glupe komentare po mrežama i novinama gde se blate akite i gde me ljudi odvraćaju od uzimanja iste, jer su one navodno opasni, krvoločni psi.

Udomite psa. Ili ukoliko baš želite, kupite psa. Ali znajte, svaki pas je jedan novi član porodice i nije igračka. Morate biti odgovorni za njegovo ponašanje i prvenstveno, morate biti spremni na toliku odgovornost. Još jednom, nemojte imati predrasude prema rasama, nemojte verovati svakom naslovu koji pročitate. Mislite svojom glavom i slušajte svoje srce.

...

P.S. Izvinjavam se zbog kvaliteta fotografija. Neke su sken analognih, neke su matore više od 18 godina. Mnoge nisam uspela da pronađem, jer sam ovaj post pisala u besu, očaju i tuzi u ponoć. Poenta ovog posta nije u estetici istog.

P.P.S. Da li ste znali da je jedne godine, čuveni Gerard Butler zaustavio kola u kojim su ga vozili i izašao je iz njih i zaustavio je mog rođaka koji je tada šetao Lecu, samo da bi se slikao sa njom i čuo koja je rasa u pitanju (neka od slika iznad). 

...

Nedostaje mi svaki dan, posebno kada padne prvi sneg.