društvo gozba

Gozba u travi

6/21/2015

Kada ste poslednji put bili na pikniku? 


Kada ste poslednji put...

Ustali u 5 ujutru kako biste išli u pekaru po svež i vruć baget? 
Skuvali kafu za u termos?
Išli na roadtrip sa vama dragom osobom?
Pravili plejlistu posebno za taj roadtrip?
Izvirili ruke kroz prozor auta u pokretu i pustili da vetar vodi ples?



Kada ste poslednji put...

Dobili pismo u poštansko sanduče, ali ne digitalno?
Bili na nečijoj ili vašoj vikendici? 
Bili u voćnjaku?
Bili na tim mestima sa prijateljima čiji broj prevazilazi broj prstiju na rukama?
Osetili rosu u travnjaku dugom stotinu metara?


Kada ste poslednji put...

Napravili nešto tako jednostavno, a pak genijalno kao aromatizovana voda?
Servirali nešto tako jednostavno u fino posuđe, samo za vas, za ugođaj i milinu u očima?
Omirisali i okusili prave jagode?
Uživali dok seckate sastojke za ručak?


Kada ste poslednji put...

Držali buket izrezane lavande širi od vašeg zagrljaja?
Kupovali toliko božura na pijaci, da vam je bilo potrebno 5 cegera da ih sve udobno ušuškate za truckavi put?
Proveli sat vremena diveći se cvetnim pupoljcima?
Imali toliko lepote pred očima, da niste želeli da taj savršen momenat narušite traženjem/vađenjem/škljocanjem kamere?


Kada ste poslednji put...

Mešali slatko i slano u istom jelu?
Nosili kecelju?
Jeli kroasane sa džemom, a ne nutellom/eurokremom?
Okusili tartufe?


Kada ste poslednji put...

Sedeli na travi?
Hodali bosi po travi?
Dobili poklon na ručku?
Sedeli za ručkom kraj nepoznate osobe?
Imali buket cveća na stolu za ručavanje?


Kada ste poslednji put...

Bili na Fruškoj gori?
Brali trešnje slađe od meda?
Krenuli na nepoznato mesto sa nepoznatim ljudima, u nepoznat koncept?
Uživali toliko u svemu tome da niste želeli da se dan završi?


Kada ste poslednji put...

Uživali u spoju naših folklornih i etno motiva sa modernim dizajnom?
Jeli domaći čokoladni mus?
I da li ste ikada pili kaskaru?
Popili šoljicu savršenog espressa/cappuccina?
Posuli mrvice čokolade (dada, one što je vaša mama koristila za ukrašavanje torti kad ste bili mali) na mlečnu penu cappuccina?
Imali tri boje slojeva u šoljici kafe?
I da li ste ikada koristili aeropress, mokapot ili french press?


Kada ste poslednji put...

Gledali kako maca juri miša po polju?
Imali upalu stomačnih mišića od smeha?
Potpuno zaboravili da profesionalni fotograf škljoca oko vas?


Kada ste poslednji put...

Imali više od 5 nepoznatih sastojaka na tanjiru?
Sa uzbuđenjem i bez bojazni probali sve te sastojke i kasnije išli po repete?
Videli oko sebe samo zelenilo?


Kada ste poslednji put...

Zaboravili na sat?
Zaboravili na obaveze?
Poželeli da odete iz grada... zauvek?
Uživali u svom radu?
Gledali kako drugi uživaju u vašem radu?
Tri dana sabirali utiske?
Videli sebe na prelepim fotografijama?
Videli sebe u nekom postu na tuđem blogu?
Videli sebe u video spotu?
Upoznali toliko ljudi za jedan dan? 

Kada ste poslednji put...

Inspirisani nekim danom i ljudima poželeli da više kuvate?
Inspirisani nekim danom i ljudima poželeli da više eksperimentišete?
Inspirisani nekim danom i ljudima poželeli da promenite dnevne navike?
Inspirisani nekim danom i ljudima poželeli da promenite i ispunite svoj život?

Nakon Gozbe, tako je svaki put...


Hvala svim divnim ljudima koji su sa nama uživali na prolećnoj, rođendanskoj Gozbi.
Hvala celom timu društva Gozba, univerzum sreće je raditi uz vas.
Hvala Sonja na fotografijama, najomiljenije do sad.
Hvala Borise na videu, ukrao si deo magije.
I hvala prijateljima ove prolećne Gozbe: 

BioUna {www.bio-una.com
DrHauschka {fb/DrHauschkaSrbija
Kozari {fb/Kozari}
GreenLife - čajne mešavine  
Kosmajska delikatesna radionica {fb/Kosmajska delikatesna radionica
Organski proizvodi iz Pivnica {fb/Organski proizvodi iz Pivnica
Ecovital {fb/Ecovital
Pekara Carica - Novi Sad 
Java Coffee {fb/Java Coffee Serbia
Sukno tekstil 
Milicina radionica kecelja {fb/Milicina radionica kecelja
Pekara Šarlo - Beograd





artology

One fine day.

5/07/2015


Sećam se da dok sam živela kod roditelja, volela sam da spakujem ručak na poslužavnik i odnesem ga u svoju sobu da klopam na krevetu ili za radnim stolom pred računarom. Znam da su me moji večito grdili zbog činjenice da sam tada sve više izbegavala zajedničke obroke i obedovanje za trpezarijskim stolom. Ali tako to valjda ide kada ste mladi i brzi, samo daj da se završe te ''porodične'' obaveze i da se pobegne u svet knjige, filmova ili negde napolje u provod. 

Kada sam počela da živim sa Matijom, tada sam i počela da kuvam, odnosno da uživam u tome. Naravno, želela sam da svaki obrok serviram na trpezarijskom stolu, uz lepe tanjire, salvete i čaše, poneku sveću ili cveće. Samo što nismo imali trpezarijski sto. Kako smo oboje radili od kuće, mesto stolu za ručavanje smo ustupili velikom radnom stolu, koji je većinu vremena bio glavni kutak u kome smo boravili, pa je svojevremeno glumio i trpezarijski sto. To je ono što ubija čar svakog pažljivo pripremljenog obroka - jelo ispred monitora sa poslom. 

Onda smo se preselili u ovaj stan i nasledili smo Nanin sto iz kuhinje. Sećam se da smo u potpuno praznoj kuhinji, samo sa stolom i dve stolice, ručali prvi dan po doseljenju i radovali smo se neobaveznom ćaskanju koje nije sadržalo priču o poslu, salvetu na tastaturi i miš uprljan mrvicama ručka. 

Taj sto smo usled renoviranja zamenili drugim, a onda sam insistirala da u projektovanju kuhinje tata i ja ugradimo zasebnu radnu ploču ispod police za čajeve koja bi mogla da posluži kao mini verzija šanka i trpezarijskog stola. Tako da se sada radujem kada mogu da ostavim posao na pola sata neko vreme i odem na miru do druge prostorije i tamo uživam u ručku sa mužem ili gostima (i mačećim mangupima).


Kada sam se selila iz doma mojih roditelja, mama mi je poklonila porcelanski set tanjira koji je kupila u Grčkoj kada je bila mlada. Set je svetlo bež sa maslinasto zelenim kružnim linijama po obodu. Volim ga mnogo i koristimo ga svaki dan. Međutim, kako smo konačno završili sređivanje kuhinje u potpunosti i to nakon godinu dana od doseljenja u ovaj stan, dosta stvari sam želela da promenim/poklonim/sklonim, kako bih osvežila novu završenu prostoriju u domu i obeležila otvaranje sezone* gozbi na balkonu. Nazovimo to osvežavanjem rituala. 

*Imam to neko svoje pravilo da stvari koje volim delim po godišnjim dobima. Tako da svake sezone, određene (recimo) šolje sklanjam u kutije i vadim one koje više odgovaraju npr. proleću - a to su one sa cvetnim šarama i veselim bojama. To radim jer ne želim rutinu i naviku, ne želim da mi stvari dosade, jer vrlo često se dešava da mnogi od nas favorizuju jednu te istu stvar. Call me a super-cup-freak, but I'll blame it on ma Nanna. 

Mislim da ne možete da zamislite moju sreću kada sam jednog popodneva naišla na novu radnjicu na Kaleniću! Znam da sve moje srodne duše koje uživaju u cutensilsima znaju da je ''Nova radnjica na Kaleniću'' zapravo šifra za neko magično carstvo. Dokaz za to je uglavnom moj odgovor na pitanja: ''A gde si kupila to i to?'' koji je u većini slučajeva upravo pomenuta rečenica sa početka pasusa. Dakle, naišla sam na Artology, gde sam zaslepljena bojama i šarama, materijalima i teksturama, pomislila: ''Vlasnica ove radnjice ne zna šta ima, pa ovo je Meka za sve ljubitelje onih stvari sa Instagrama!''.


Kući sam se vratila sa svežim rotkvicama, mladim lukom, salatom i mekanim libanskim hlebom koji mi je omiljena stavka na putu kući, ali i sa novom keramikom. Ručak smo naravno tog dana jeli serviran iz novih posuda, a ne mogu poreći da rotkvice izgledaju neodoljivo u tanjirima sa ovim šarama. 

Hvala vlasnici ove divne radnje Olgi i hvala Olginoj mami na rečima hvale! :)

Tanjiri, činijice, čaše, šolja, salvete i boca za vodu - Artology
P.J. Artology Store u Shopping Centru Stadion Zaplanjska 32, Beograd
P.J. Artology Makenzijeva 66, Beograd


Od kada radim van kuće, vodim računa da posao ne donosim kući. Trudim se da onim danima kada nisam u Jazz Bašti nakon regularnog posla, isključim sve što može da pišti, svira, cangrće, šalje notifikacije i slično. Trudim se da pravo sa vrata isključim mozak i posvetim se dečacima koji me čekaju doma. Obično Matija i ja kuvamo ručak, dok Njanja i Vini čekaju na balkonu da im se pridružimo. Vini je trenutno u pubertetu, pa motrimo na njega malko više dok je na balkonu, kako ne bi imao sjajne ideje sa letenjem kao što je nekada Njanja imao. 

Onda se svo četvoro uvalimo u fotelje i jastuke, i uz veselo čavrljanje, ja osećam kako mi se ceo organizam relaksira. Naravno, Njanjović i Eurokremić Franko Nero, Vini čavrljaju sa golubovima na simsu susedne zgrade i mislim da im grdno prete, ali bitno da je veselo, zar ne? :)


Prošle godine sam debelo zakasnila sa sadnjom biljaka. Balkon je bio ozelenjen tek sredinom jula i tada ne samo da nisam imala šta da sadim, već sam bila uskraćena za čitavo jedno godišnje doba sedenja i kafenisanja u fotelji među procvalim zelenim pupoljcima i listovima. Ove godine sam rešila da nadomestim propušteno, pa sam već početkom aprila imala zasađeno prvo semenje. Neke biljke su preživele zimu, pa se ponovo družimo i ove godine, ali ima i novih eksperimentalnih sorti - da opipamo puls Vračara i njegovu klimu. :)

Nisam sigurna da li će balkon izgledati isto kao i prošle godine (ako niste, obavezno čekirajte ovaj DIY post o tome kako sam sama sredila balkonsku oazu), ali već vidim neke izmene. Drugari iz Urban Jungle Bloggers - Igor i Judith - imali su veliki uticaj na mene tokom ovih par meseci hibernacije flore, pa sam već tokom prve nedelje otvorenog balkona, sakupila sve saksije i vazne koje imam, a da su mogle da se uklope u moju zamisao. 

Zamisao: retro, etno, eklektično, kroz sukulente i čitave familije kaktusa posađenih u zemljane posude, mamine vaznice iz Meksika, ćase za so, pjadele za začine i čajeve, itd. Organski i natur stil je polako počeo da se širi iz jednog ćošeta i radoznalo ga puštam da vidim kako će preostale skandi sivo&bele sitnice da menja do kraja balkonske sezone. 


Dok ne upoznam navike svih mojih novih stanara u mini bašti, ne bih pisala detaljnije o sadnji ove godine, pa ću vas do tada prepustiti Njanji i Viniju koji su ponekad prave Persa i Sida iz ''Pop Ćira i pop Spira'', odnosno radio Mileva x 2 koje moraju da isprate svako dešavanje u komšiluku. 

P.S. Vini je baš porastao, zar ne? Veći je od svog oca, koji inače živi par prozora dalje niz ulicu. :) 




blog

Gozba u Zagrebu

3/12/2015

Sa sobom uvek nosim neki notes. Ako ništa drugo, imam notes na telefonu, uvek je tu neka prazna stranica koja čeka da se popuni idejama ili stavkama. Pa i pored toga, uvodi mi nekako uvek prolete kroz život, promaknu. Ne uspem da ih zapišem ili zapamtim, te se posle nerviram kada moram početi sa pisanjem. Tih prvih nekoliko redova su mi uvek mučni, htela bih sve da kažem u njima, a da zapravo samo zagrebem površinu. 

Često mi rečenice nadolaze ujutru dok zorom kuvam kafu, dok je u stanu tišina i naziru se tek prvi zraci sunca. Ono kada još uvek niste progovorili nijednu reč tog dana, a misli su vam pune istih i u sebi razvijate maratonski monolog. Eh, da u tom trenutku imam unutrašnji diktafon, sada bih olako napisala uvod i već bih napadala razradu.


Iako sada spadam u onu kategoriju ljudi koji žive za vikend i svaki njegov minut cene više nego išta, nije mi žao što sam jedan u februaru žrtvovala radi Gozbe. Ne pamtim da sam se skoro toliko smejala tri dana zaredom. Ne pamtim da je neka obaveza imala toliko dobru organizaciju i sladak aftertaste. Uživali smo u potpunosti i sada bismo mogli opet, iznova. Bilo je potrebno vreme da se srede utisci i da dočekamo Sonjine fotografije kako bismo sagledali deliće koje smo možda propustili to veče, brinući da sve bude kako smo zamislili. 

A mislim da je bilo tako kako smo zamislili, samo još bolje. 


Često nas pitaju ''Šta je ta vaša Gozba?'' i traže da im definišemo naš koncept. A ja često zanemim ili ustuknem pred tim pitanjem, jer zaista ne umem da definišem nešto što živi unutar vizuelnog, taktilnog... čulnog osećaja i emocija. Morate doći i videti sami, osetiti sami i napisati vašu sopstvenu definiciju.


Jako smo srećni što smo se ovako udružili. Svi imamo svoje živote u čak različitim gradovima i državama, obaveze na gomili, poslove i porodice, ali se uvek sa osmehom nađemo tad jedanput u sezoni kako bismo stvorili ovakvo druženje. Nije lako, odmah da vam kažem, nekada meseci prođu u dogovaranju i organizovanju, ali na kraju večeri kada muzika nestane u veselom žamoru i kada se sve oči cakle od sreće, srca su nam na mestu.

Ove zime, gozbašima je Gozba trajala tri dana. Sa posla pravo na bus, iz Beograda za Novi Sad, iz Novog Sada za Zagreb. Pošla sam sa koferčetom i tašnom, vratila sam se sa koferčetom, tašnom, tri velike kese i dva velika cegera. 

Kada je bio zakazan prvi termin početkom februara, isto tako se sve dešavalo, samo što sam se već sutradan vratila za BG jer smo zbog snežne mećave morali da odložimo druženje za neki lepši vikend. 

Stanje sreće je započeto još kada su me Miljan i La pokupili na stanici, posle toga nisam usta zatvarala i kez sa lica skidala. Jedini delić koji mi je čitavo vreme falio, jeste bio Matija, ali neko je morao da nadgleda mačkaste mangupe. 


Imala sam jaku želju da upoznam Fuzdije, još od ove priče. Kada smo se dogovorili da nam oni budu domaćini, putovanju u Zagreb sam se radovala još više. Zbog toga je prvo usledio zagrljaj kada smo ušli kod njih u dom, a kasnije i zvanično upoznavanje. Ana je to savršeno opisala: ''Zvono! Ulaze punih ruku, smiju se. Ja im pružam ruku, a oni me grle.''

Već tada sam znala da će Gozbino ognjište te subote biti nešto posebno. Nalazili smo se u zgradi iz prošlog veka, koja je u sebi sadržala pravo moderno blago, koje su Ana i Mislav pažljivo godinu dana stvarali. Naravno da je kuhinja bila u centru pažnje, ali tako je to kod nas uvek, u kuhinji su najbolja dešavanja. 

Imala sam malo teži zadatak, trebalo je onaj naš gozbaški stil uklopiti u taj moderan stan, tako da ni jedan, a ni drugi stil ne dominiraju. Zbog toga sam se odlučila na svedene forme i boje, sa dovoljno organskih elemenata koji su trebali ostaviti onaj pečat koji smo imali u Petrovcu i na salašu

U Zagrebu nisam bila nekoliko godina, i baš mi je falilo da se prošetam Martićevom i setim priča o vremenu dok je Nana živela u Amruševoj. Sva sreća pa smo odložili put za taj vikend krajem februara, jer nas je dočekalo savršeno zimsko sunce. Morali smo ukrasti nekoliko sati za šetnju i nekoliko sati za čavrljanje uz borovniček. 


Uz Lou koja nam se neprimetno motala oko nogu, pripreme su bile ispunjene mešavinom kikota, aromom tek skuvane kafe, škljocom Sonjinog ili Miljanovog aparata i The Beatles melodijama u pozadini. Ivana, La, Ana i Mislav pratili su ritam sekciju seckanjem i čangrljanjem, pozivajući nas da okusimo makar delić svakog sleda. Još tog jutra, znala sam da će mi panna cotta sa kulijem od pomorandže i pistaćima - biti hit.


Dok se 18h polako bližilo, mi smo privodili kraju naše gozbaške poslove povremeno skakutajući do rerne i proveravajući porchettu. Ja sam skakutala oko Vibera želeći da Matiji prenesem makar deo našeg uzbuđenja, ali i fotografije dekoracije, čokoladne torte i vrcavog repića mile Lou. 

Sa strane dekoratera i dizajnera u Društvu Gozba, moram vam reći da se uvek najviše radujem Sonjinim fotografijama po završetku večeri. Dok radim, ne mogu da sagledam sve objektivno, previše pažnje usmeravam na detalje i da li su sveće u jednoj liniji, da li su svi tanjiri simetrično namešteni... A onda tek kada fotografije stignu, pa i sirove - ja tek tada steknem utisak o prostoru, bojama, odsjaju svetlosti o staklo i keramiku, o lepoti eukaliptusa u cvetnom aranžmanu ili savršeno nesavršenom obliku lanenih vrećica koje grle organski poklon iz Dubrovnika. 


Dok se zvono javljalo i dok je Lou trčala do ulaznih vrata da dočeka prvog gosta, podigli smo čaše visoko i nazdravili smo početku zimske Gozbe u Martićevoj.

Prijatelji i gosti o utiscima...



U ponedeljak sam morala na posao. Tačnije, u 6.00 sam morala biti budna. U Beograd sam stigla u jedan, a zaspala u dva ujutru - četiri sata pred jutarnji alarm. Ostala bih još nedelju dana u Zagrebu i svaki dan bih se viđala sa nekim od novih i starih prijatelja.

Prvo bismo išli na Dolac po maslac i skutu od Viktorije, a onda bismo se vrzmali oko trga bana Jelačića dok hvatamo idealan sunčani zrak. Uz buket cveća u ruci, šetnju bismo završili na čaju u Tkalčićevoj.


Razlozi zbog kojih sam doputovala duplo teža u Beograd jesu panna cotta + rose suveniri koje sam ponela od dragih mi ljudi, brižljivo upakovani i birani, onako da mi Zagreb ne zafali makar do leta. ♡ A i pauza za ručak u Ikei na putu za NS nije mnogo pomogla/odmogla. 

Hvala domaćinima Foozdarije na svemu, bilo je uživanje raditi rame uz rame sa vama. 
Hvala mesnici Čučković na porchetti kojoj ni ja nisam mogla da odolim.
Hvala Eko Severu na organskim sastojcima bez kojih ništa ne bi onako aromatično obojilo veče.
Hvala vinariji Roxanich na izvrsnim vinima i hvala Đole što si svako savršeno upario uz svaki sled. Rose sam ponela kući.


I hvala svim gostima i prijateljima koji podržavaju naš rad, veruju u nas i naš koncept i šire lepe reči o nama. 

Živeli!