Sve je počelo pre oko tri godine kada još uvek nisam imala blog. Ali da jesam imala ideju o blogu, to svakako, a sate dokolice sam provodila na tuđim online mestima, uživala sam u pričama, dizajnu i fotografijama. Tada sam već uveliko bila zaluđena food stajlingom i receptima, pa sam pažljivo sakupljala sudove i propsove, kako bi mi svaki sledeći set bio što lepši.
Onda sam naišla na Jelenin blog. Čini mi se da je bila kasna nedelja kada sam naišla na post u kome je bila fotografija roze pokala sa kakaom iz Gane čini mi se i naravno - candy cane papirnim slamčicama. Jako dugo sam tragala za njima ovde i svima sam ih naručivala iz inostranstva, ali svaki pokušaj je bio bezuspešan. Sve do Jelene. Odmah sam je kontaktirala sa molbom da mi kaže gde ih je nabavila i tajno sam se nadala da će reći Beograd. Naravno, Jelena je ubrzo odgovorila i dobila sam informaciju da su poklon jedne zajedničke poznanice, i da su kupljene u Supermarketu. Ja sam joj se zahvalila i sutradan pojurila u pravcu Dorćola...
Ja bih da jednom za sva vremena završim priču oko mojih statusa i šala, da ne bih više dolazila u situacije da nekome moram da se pravdam. Kao što vidite, i sama sam potegla za: ''bolje pitati, nego skitati'' - da bih dobila ono što sam toliko dugo želela. Dakle, ja nemam problem sa pitanjima.
Sasvim spontano se desilo da su mi blog i fb stranica ostali odvojeni za lepe stvari i priče, dok mi je privatni profil postao onaj ''The Dark Side Of Iv/Me'', o kome sam već pričala. No, nekako su ljudi povezali Mali Iv nadimak sa mojim blogom i sve su manje kliktali LIKE na mojoj stranici, a sve su me više dodavali i zapraćivali na privatnom profilu. Razumem da je to moja greška, jer nisam na početku razmišljala o nazivu bloga i stranice, kao i da mnogi ljudi neće shvatiti da su Mali Iv i Slurporama jedno te isto mesto. Zbog toga je 50% postova na mom privatnom profilu na public. Npr. zbog ljudi koji žele da prate sadržaj koji ja delim, a recimo ne žele da dodaju nepoznate osobe (mene) u prijatelje. Moji postovi nisu na public kako bi čitav svet saznao za mene, niti da bi ih neko šerovao. Dosta često same stvari koje delim su lične, pa ni ne vidim poentu u šerovanju istih. :)
No, kao što sam u više navrata rekla, ja ne koristim Twitter. Koristim Facebook status opciju umesto toga, jer mogu da se raspišem. Dosta često umem da se požalim kako mi nešto smeta, ali u većini slučajeva trudim se da sva ta kuknjava bude satirična i duhovita. I tako dolazimo do mojih statusa gde kukam kako mi postaje dosta naporno i dosadno da već drugu godinu zaredom odgovaram na pitanja gde sam kupila slamčice (da, one iste iz priče iznad) i washi trake. Preko godinu dana je ovde na blogu postojala posebna stranica na kojoj su pisale sve informacije sa adresama i linkovima i za slamčice, i za washi, i za pokale i ljudi su se i dalje javljali sa: ''Ja mnogo volim tvoj blog, sve sam postove pročitala sto puta, a gde mogu da kupim washi?''. Kapirate? Nema potrebe da se laže i uvlači, samo ljubazno pitajte.
Vidite, to je već postala stalna šala među mojim prijateljima. Kad god žele da se našale sa mnom, oni me zafrkavaju takvim pitanjima, jer je situacija postala opšte poznata. A ja sam kriva jer nekako svoj privatni profil i dalje shvatam kao nešto privatno, je l' - gde se družim sa ljudima koji me dobro poznaju već tri decenije? Pa se zaboravim da mi je sve na public i onda dolazim u situacije gde mi ljudi zameraju na mojim ''duhovitim'' statusima. :) A ja zaista ne mogu da se opterećujem opcijama i da uključujem public/friends opciju vidljivosti po potrebi, u zavisnosti o čemu pišem. Izvinite, ali nemam toliko vremena za gubljenje.
Eh, onda dođemo do osećaja krivice, jer se obično jave fini ljudi da mi kažu kako nisam fer, jer bi oni nekada i da pitaju gde sam šta kupila, a ne smeju, jer ja takve napljujem u statusima i sl. Samo što statusi nisu upućeni njima. I odmah da vam kažem, nisam ja jedina crna ovca među blogerima koja muči muku s ovim, već ja imam potrebu da kukam o ovome i da kažem na sav glas šta tačno mislim. Da sam ja neka babaroga, verovatno potvrđuje vaše mišljenje da ja dobijam ovakve poruke:
''Hej Iv, ćao!
Da li možeš da mi kažeš gde si nabavila one papirne slamčice, tražim ih po čitavom gradu?
Hvala puno!
U potpisu: ta i ta''
Huh, kako grozna osoba ova Mali Iv, ima sve te lepe stvari i neće nikome da kaže gde ih je nabavila i još nas pljuje po svojim dosadnim statusima...
Kad ono, inbox stvarnost je mnogo drugačija:
gde?''
''gde da kupim washi?''
''recept?''
''odakle je?''
Ni imena, ni prezimena, ni zdravo, a vala ni hvala kada detaljno odgovorim na svako od tih pitanja. Vidite, niko od nas, a posebno ne ja - ne pokušava da ispravi ili vaspita narod. Ja ih svojim statusima ili ovim blog postom sigurno neću naučiti osnovnoj kulturi, ali imam pravo da kažem ono što mislim ili da se pak i žalim, ako to želim.
A problem je u tome što se nekako podrazumeva da smo mi blogeri javni servis i da imamo obavezu da sa svima budemo ljubazni, fini i da odgovorimo na svako moguće pitanje koje nam publika postavi. A ja niti zarađujem od ovog bloga, niti imam bannere, niti imam plaćene postove, niti bilo šta komercijalno tog tipa, već ga gajim i pišem (isto kao Instagram) zato što to želim i iz čiste ljubavi. Tako da je moja dobra volja što se uopšte bakćem sa individuama tog tipa, koje se jave samo sa ''Recept?'' ispod slike sa naseckanim voćem u činiji i smatraju da imaju pravo da dobiju odgovor na tako debilno i nevaspitano pitanje. Pa to možda, na Blicovom ili Kurirovom odeljku sa receptima. Ovo je lični blog i ako ne možete da poštujete autora, onda lepo izbrišite ovu adresu iz bookmarksa i svima lepo. :)
Da, moram pomenuti, kad smo već kod toga, malu farsu oko Gozbe. Naime, bilo je par komentara anonimusa (eh, uvek ti anonimusi) na kontu cene karte/mesta za Gozbu. Nije moje da vaspitavam, ali meni je nekako oduvek bilo nevaspitano i osećala sam transfer blama kada neko uđe u neku prodavnicu i naglas prodavačici komentariše cene nečega.
Ok je dati svoje mišljenje, ali komentarisanje cene nečega što nemate ni najmanjeg pojma kako se to i od čega stvara - je pomalo nezahvalno i nevaspitano. Da ne bih dalje ulazila u materiju, samo ću citirati samu sebe od 29. maja (fb status):
''Smešni ste update: vidim, stizalo je par što privatnih, što javnih poruka na kontu Gozbe i njene cene. Vidite, ne znam kako da vam to objasnim, ali dok se nisu desile poplave, sve je bilo ok, uglavnom ste bili oduševljeni, imali ste fine komentare. A onda se desila ova nesreća i preko noći ste svi vi postali neki dušebrižnici. Sada nam zamerate kako je cena visoka, znate, nije da se slavi u ovakvom stanju dok narod pati... Vidite, opet ne znam kako da vam to (fino) kažem, ali nešto ne znam da sam ikoga od vas videla po punktovima gde sam bila. Tamo dok se tražila pomoć, ne samo u kesama stare odeće, već i u podršci i zagrljaju, vas nije bilo. Takođe, nešto nisam videla da je iko od vas iskoristio onolike hakatonske aplikacije koje smo radili zarad pomoći narodu i ljubimcima. Ali kada treba da nam objasnite kako je nešto skupo ili nije primereno vremenu, tu ste prvi. To što ste šerovali političke besmislice 24/7 se - zamisli - ne računa. Možda ćemo mi naše novce donirati Crvenom krstu ili nekoj drugoj humanitarnoj organizaciji, ali eto, kako majku mu nismo kačili plakate po mrežama i nismo se hvalili time? Ako (se) ne objaviš na Facebooku, onda kao i da ne postojiš. A i da zadržimo taj novac za sebe, to se zove zarada, to se zove: radili smo vredno, pa smo zaradili. Da li ima nešto loše u tome? Hm, hajde da vas čujem javno, nemo' sada da se krijete iza anonimnih komentara. Jer kada mi se već skupilo, taman da kažem da svi vi kukate kako nema posla, a onda kada vam se jedan dobar nudi, prvo što pitate jeste: ''A koliko slobodnih dana imam?''. E, smešni ste mnogo. Hajde sada svi lepo da otkažete ona letovanja, vratite one nove tašne i cipele, i poklonite vaše smart telefone, jer znate, nije primereno dobu da se ima/kupuje/slavi/zarađuje/____!''
Tako da, mislim da nemate prava da mi zamerate kada se ponekad javim na statusu da kažem nešto što mi je tih 10 minuta zabavno. Neki ljudi ne prestaju da kukaju o stanju zemlje, da šeruju ''novinarske'' vesti, da šeruju rastrgnute životinje i decu i pozivaju na apel i sl. pa im se ja ne mešam u ''posao'' iako mislim da tome nije mesto na mom wallu. Samo ih stavim na hide i time diplomatski rešim problem. Ja nisam od onih osoba koje žele da svojim statusima i linkovima sakupe armiju ''fanova'', mene to ne interesuje. Ja samo želim da postoji sloboda govora i da se to poštuje posebno na društvenim mrežama. Takođe, bilo bi lepo kada bi ljudi poštovali autora i bili dovoljno vaspitani da pre pitanja kažu makar ''zdravo'' i na kraju ''hvala'', ali dobro. :) Uvek će biti svakakvih ljudi i ti ljudi će uvek postavljati takva pitanja, a ja ću im uvek odgovarati i možda ću posle kukati na statusu i tako u nedogled i nikom' ništa... :)
I da ne zaboravim:
Papirne slamčice, isto kao i Washi trake možete kupiti u online prodavnici zvanoj Srećno Dugmence.
:)
