Htela sam da obrišem blog.
I to ne samo blog, već sve... Instagram, Facebook stranicu, Facebook profil...
Želela sam da nestanem, da kada već krećem život od nule, onda da ga krenem inkognito, kao Ivana, bez prezimena, bez Mali Iv.
Ali, onda sam se dozvala pameti i samo sam sve stavila na hold, dok ne prođe bura, da vidim kako ću se posle nje osećati i šta ću želeti.
I dobro je, jer bi mi bilo žao, jer sam shvatila da ne krećem život od nule, samo sam možda imala malo duži intermezzo.
Da budem brutalno iskrena, nemam pojma kako da napišem ovaj post, a znam da me čeka već tri meseca. Krenem jednu misao, pa nju prekine druga, pa završim sa trećom i na kraju ništa nije smisleno. Tako mi je i u glavi skoro konstantno, a nisam luda, to znam.
Hajde da probam nekim redom...
Kada sam se udavala, zaista sam verovala da će to biti za zauvek. Ne kao neka bajka zauvek, nego ono, i u dobru i u zlu, jebiga, zajedno smo, borićemo se do kraja. Nismo se venčali zbog dece, roditelja, vize i slično, već zbog nas.
Kada je otišao, nisam znala šta me je snašlo. Prve misli su bile da sve to sanjam i da samo želim da me neko probudi i kaže mi da je sve ok. Preskočiću sve te užasne detalje mog sloma duše, srca, mozga, govora, pokreta, ali da se ne lažemo, bilo je baš hevi. Hevi kao moji na smenu spavaju sa mnom i hevi kao prijatelji dolaze da mi usisaju stan, operu sudove, spreme mi da jedem, ćute sa mnom i gledaju u jednu tačku u mraku...
Prvih mesec dana bila sam zombi. Osim spavanja i ćutanja, bila sam sposobna da odem i pređem 15-20km u cugu i ujutru zamenim pesak Njanji i Viniju. Van toga, nisam ustajala iz kreveta, lap mi je bio BFF i Netflix na njemu. Odgledala sam mali milion serija, naravno sve od prve do poslednje epizode. Živela sam na čaju od kamilice, tabletama za smirenje i ponekom zalogaju hrane. Smršala sam 20 kilograma.
U celoj toj lošoj strani priče, desilo se da sam ipak uspela da nateram sebe da svaki dan prepešačim jednu dobru turu, da izbacim sve te ugljene hidrate koji nisu dobri za moj šećer, da pijem terapiju za insulinsku redovno i da na neki potpuno suludi način - detoxiram sebe.
Kada sam stala na noge, u smislu da jedan ceo dan nemam napade panike i da mogu da preguram 24h bez tableta za smirenje, krenula sam sa intezivnim radom na sebi. Prvo što sam uradila, našla sam psihoterapeuta i zakazala sam prvu seansu.
Onda sam krenula da proučavam temu života nakon razvoda, rada na sebi, introspekcije... Sramota je ne pričati o razvodu, nego ne-pričati o razvodu. Sramota je što je naše društvo u stanju mesecima da piše i razglaba o rijalitijima, tračevima, aferama, a niko nigde ne može da napiše jedan pošten tekst sa savetima ljudima koji prolaze kroz ovaku vrstu traume.
Kada sam shvatila da nema vajde od interneta, da ću pre pronaći info kako da se obučem da bih se svidela muškarcu, nego kako da budem svoja, zdrava i samostalna - okrenula sam se poznanicima za koje znam da su prošli kroz razvod. I njihovi saveti, urezali su mi se duboko u misli. Njihovi ljudski, iskreni i bez šminke saveti, pomogli su mi da znam makar kojom stazom da krenem.
I onda sam odlučila da je dosta sedenja kući, da je vreme da izađem među ljude, as in, u izlazak, grad, provod - nazovite to kako želite.
Moj prvi izlazak ''napolje'' bio je hilarious. Stajala sam u Muha baru sa mojim najbližim ljudima i vikala sam: ''Pa ja sam singl! Ej ljudi, je l' vi znate šta to znači?''... Oni su znali, a ja nisam imala pojma. Skoro deceniju nisam bila singl i sada je bilo potrebno prebaciti moj mindset na taj novi nivo.
Ili, što moja terapeutkinja kaže, trebalo je da upoznam svoj novi identitet, novu Ivanu, iliti Iv vol. 2. A to nije lako, verujte mi.
Prvo, treba da se pomirite sa činjenicom da je jedna faza života gotova, da nema nazad, da nema ni kajanja, niti analiziranja, ni osuđivanja.
Drugo, treba da prihvatite sebe kao solo igrača, a to znači da sada vaša porodica jeste vi, da vi plaćate račune, poreze, održavate domaćinstvo, vi ste glavni i odgovorni čovek u vašem domu i niko drugi. Nema zabušavanja sa poslom, jer ako nema zarade, nema ni plaćenih računa, ako računi nisu plaćeni, onda nema interneta, a ako nema interneta, onda sve može da ode u pm.
Treće, kada vam se osim psihe promeni i telo (kao meni, nakon tih -20kg), treba da prihvatite i vašu novu figuru, stas, snagu, energiju.
Četvrto, kada se sve uzme u obzir, treba da prihvatite sebe u svakom stadijumu. I da volite sebe tada više nego ikad. A to znači da mantra mora da vam bude ''može mi se''.
Može mi se da plačem ako mi se plače. Da kažem ''neću napolje danas'', ako ne želim da gledam ljude. Može mi se da ugasim telefon i nestanem na 48h jer mi je to potrebno. Može mi se da gledam nekog muškarca dugo i razmišljam koliko je lep. Isto tako, ako on uzvrati pogled, može mi se da se nasmejem i mahnem. Može mi se da odem u salon i uplatim sebi jedan ceo dan tamo, da me maze i paze. Može mi se da okrečim dnevnu sobu u koju god boju želim. Može mi se toliko toga, da svaki dan otkrivam po jednu novu stvar koju mogu...
Inspirisana tim ''može mi se'', odlučila sam da želim da putujem. Tačnije, da mi treba da putujem, da ne budem u stanu. Jer ovaj moj dom, koliko god ga volela, nisam bila spremna da budem u njemu više nego što je potrebno. Barem ne dok ne promenim raspored nameštaja i okrečim ga u nove boje.
Prvo sam pobegla na Cer. A onda i u Novi Sad. Tamo sam sebi uzela najhipsterskiji airbnb ikad. Jedan od najlepših vikenda (stao mi je mozak, kako se piše množina od vikend?) u mom životu - sigurno. A onda sam nastavila da odlazim vikendima za NS i tamo se družim sa ljudima koji su mi mamili osmeh na lice.
Vikendima Novi Sad, tokom radne nedelje beogradski komšiluk. Imam par najboljih kupovina ove godine, jedna od njih je svakako lap (ili kako jabučari vole da kažu, moj mekbukpro). Dakle, probudila bih se, završila bih sve oko Njanje i Vinija, spakovala bih lap u ranac i krenula bih putem vračarskih kafića sa dobrim wi-fijem i kafom.
Deezer playliste na ušima, Photoshop pod prstima i kofein u venama (ovo može da zvuči kao refren neke post-narodnjačke himne). Eh da, dok je trajalo ludilo, nisam pila kafu 50 dana, jer mi nije prijao kofein. Kada sam se vratila u sedlo po pitanju posla, vratila sam se i svojoj ritualnoj jednoj šolji lattea dnevno. Od prve doze kafe nakon te pauze, imala sam mini srčku. Kreten.
U nekom momentu, počela sam da dobijam neprijatne poruke u inbox od poznanika. I tada sam odlučila da bi trebalo da se oglasim online, pa sam napisala post na IG i FB gde sam ukratko ''javila'' narodu da više nisam u braku, da smo se razišli.
Dugo sam se razmišljala oko toga, ali stavite sebe u moju kožu. Skoro kompletno moje bivstvovanje, bilo je ukalupljeno u jedan par, u zajednicu od dve osobe i svi su za nas znali kao on i ona. Posebno na netu. I sada, kad god bih nešto želela da napišem (a online pisanje je delimično moj posao od koga živim), morala bih da vagam šta pišem i šta prikazujem jer ko će se boriti sa tim silnim pitanjima u inboxu.
Međutim, od pitanja niste mogli da pobegnete i ja sam vam to rešila kao kad odlepljujete flaster, caaaap, samo sam se javila sa ''Hej ćaoske, ja se razvela, sve kul, idemo dalje!''... Za dva dana, javilo mi se preko 400 ljudi...
Dobila sam samo jedan neprijatan komentar: neko je napisao da treba da me bude sramota jer pišem o tome (razvodu) javno i da na taj način pokušavam da privučem pažnju na sebe (tako nekako). Mislim, evo ne znam šta da kažem na to, a da se ne ponavljam... O razvodu treba pisati mnogo više i ljudi treba da dele svoja iskustva. Ne da dele prljav veš i detalje koje nikome neće pomoći, već iskrene savete kako da pregurate kroz taj pakao. Što bi jedna moja divna poznanica Irena rekla, treba da postoji agencija koja će da pruži svu moguću pomoć i podršku ljudima koji prolaze kroz razvod braka, od advokata, momaka za selidbu, molera, psihoterapeuta, do kozmetičara i sidekickova za žurkanje.
Elem, ljudi koji su mi se javili nakon tog posta, bili su moje sunce. Od sličnih priča, saveta, reči podrške do virtuelnih zagrljaja (ok, i poljubaca hehe). Hvala vam ljudi, kao što rekoh, vi ste moja najveća inspiracija.
Kako sam se oslobodila nečega nakon tog posta, ubrzo sam se i zvanično razvela na sudu. Dva dana kasnije, putovala sam u Prag. San mi je bio da vidim Prag zimi i imala sam jako malo vremena do početka proleća da precrtam tu želju sa spiska.
Malo je reći da sam se zaljubila. Otišla sam sa nekom idejom o njemu, vratila sam se očarana i punih džepova utisaka. Morala sam da pauziram terapiju u Pragu, jer ne ideš u zemlju piva, a da ne piješ isto. Tako da sam mnogo šetala, mnogo, ali mnogo fotkala i snimala (imate storije na IG) i mnogo pila pivo.
Nova Ivana inače psuje. Shvatila sam da na taj način vraćam živost u sebe. Ne znam kako to da objasnim, ali kada mi se nešto baš dojmi, moram da opsujem, kako bih naglasila sočnost trenutka. Ne smatram da je poneka psovka strašna, tako da se nadam da ću dobiti prođu na ovih par ružnih reči u postu.
Daklem, znala sam da će ovaj post da bude dug u pm, ali ako ste stigli do ovog pasusa, valjda možete da izdržite i do kraja. Neću mnogo da pišem o Pragu, ostaviću vam ove jedva probrane fotke da uživate, jer on iskreno traži poseban post, a ne znam da li ću ga i kada ću ga pisati.
Imala sam dobro društvo u Pragu, ali sada mi je na spisku: putovati sama. Moram to da uradim zbog sebe, moram potpuno da izađem iz svih zona komfora i upoznam sebe na svim frontovima, ogoljenu, ranjivu, jaku, samu, novu ja.
Nakon Praga, jedva sam stigla da se raspakujem i već sam jurila u Zrenjanin na Webiz. Ah, ja vama ne mogu da objasnim koliko volim Webiz i koliko mi je on bio potreban. Ta energija, ti ljudi, taj adrenalin, te priče... Ove godine sam imala dva zadatka, da im pomažem oko bine (kao prošli put) i da po prvi put u životu budem moderator nekog panela.
Panel koji sam vodila, zvao se ''Kreativno dobro jutro'' i okupili smo četvoro kreativaca da pričaju o uticaju novih medija na njihov posao i stvaralaštvo. Provela sam sjajnih 6 dana u Zrenjaninu, upoznala sam takve careve (i carice) od ljudi, jednom sam uspela da dođem u sobu u 7 ujutru i otišla sam odatle sa tako nekom svežom snagom i idejama.
Da vam bude jasnije, kada ste u procesu otkrivanja svog novog identiteta i prihvatanju svog novog života, ovakva dešavanja i ovi ljudi su vam preko potrebni.
Koferi mi stoje na podu u spavaćoj sobi, više nema poente ni da ih vraćam na orman. Khm, dakle pravac iz Zrenjanina sa kratkom pauzom kod kuće, otišla sam u Mokrin House na produženi vikend, kao deo brainstorming tima.
E, to se zove lifestyle, ljudi! Vratila sam se juče, ali hoću još! Mom dizajnerskom oku prijala je sva ta estetika, sva ta nenametljivost boja i materijala, to zelenilo, mojim ušima i mozgu je prijala ta tišina, a duši - ti ljudi. Ovo je preporuka velika kao vrata, dakle čime god da se bavite, a pronalazite sebe u koži digitalnog nomada, pravac MH!
I da, moram da se zahvalim Branislavi na fotki mene u Merida the Brave ulozi, ispunio mi se san, dobila sam prvi čaš streličarstva i nekako mi se čini da ću uskoro i na drugi.
Ima opcija u podešavanjima za postove ''search description'' i za ovaj post nemam blage šta da napišem. Nekako mi glupo da napišem ''život nakon razvoda'', jer ne želim da razvod bude highlight ovog posta, već nova ja i samootkrivanje sebe i introspekcija. A opet mi je rogobatno da piše baš tako, tako da ću da je ostavim praznu.
Ono što je još uvek prazno kod mene, jeste radni sto koji definitivno prodajem u nekom trenutku i vitrina. Imam neke ideje za vitrinu (koja svetli btw.), ali ako mi se krajnji rezultat ne svidi ide i ona u prodaju. Heh, the funny thing is što se ljudi još uvek nisu navikli na moj polu-prazan stan. Pa tako jedna mi draga trudnica, umalo da se porodi ovde kad je ušla u dnevnu sobu. Ali, život ide dalje, ono što ja vidim ovde - nisu prazne police, već toliko praznih stranica za kreiranje neke nove priče i nekih novih kreativnih dela.
Zanimljivo je, moram pomenuti ovo jer mi je fascinantno - privikavanje na nov identitet kao žena/devojka koja drugačije izgleda. Na moju patuljastvu visinu, -20kg nije malo. Imam da skinem još oko 12-15kg da bih se vratila na staru težinu pre problema sa dijabetesom i štitnom, ali ovo sada stanje mi je wow!
Otvorila se jedna potpuno nova dimenzija, gde ne samo da otkrivam novu sebe kao solo jedinku, već pokušavam da pronađem svoj stil i sexy Ivanu. Nemojte odmah da me pogrešno shvatite, ovo nije post gde sebe stavljam na aukciju (mada me je sestra naterala da skinem Tinder i onda mi je tražila da joj pošaljem skrinšot svog profila jer mi nije verovala), već jedna iskrena analiza sebe.
Moram priznati da sam bila iznenađena kada sam shvatila da nemam pojma koji je sada moj stil. Godinama sam nosila odeću koja je ili prikrivala nezgodan višak kilograma ili je nošena samo zato što je postojala u plus size veličinama.
Sada kada ponovo mogu da uđem u S veličinu, otvara se toliko mogućnosti, a ja ne znam odakle da krenem. Bilo je smešno kada smo pre nekog vremena izlazili u grad i bio je dogovor da se obučemo sexy zanimljivije - ja sam dva dana razmišljala kako to treba da izgleda. Hej ti manijače, ne sexy za nekog drugog, nego sexy za sebe! Da se ja osećam kul i atraktivno, lepo SEBI.
Tako da sam otišla i kupila crnu suknju i crne tregere i osećala sam se kao Jamie Lee Curtis u čuvenoj sceni u True Lies.
Čoveče, pola deset, daj da završavam ovaj post, imam da radim celu noć.
Uglavnom, da li da prosipam mudrosti sada ovde onako taksativno ili da probam da izvedem neke zaključke skroz šmekerski - pitanje je sad.
Vi to možete. Kada mislite da je kraj sveta i da nema sutra i kada krene panika ''Jebote, šta sada da radim, kako ću sve ovo sama?'' - znajte da možete. Takođe, ono kad vam kažu ''Nemoj da plačeš!'', samo ih ošamarite zagrlite, recite im da ćete se javiti sutra i onda se zatvorite u kuću i plačite dok nema više da izlazi iz vas.
Kada vam kažu ''Biće sve ok'' - tu im verujte, jer biće sve ok. Kada u sred noći pomislite kako nema šanse da upoznate nikoga više i da se ikada više zaljubite, eh, dotle još nisam stigla, ali verujem da će i tu sve da bude ok. Vremenom.
Moj savet je da probate da oprostite, da ne mrzite, da ne analizirate prošlost i ne razmišljate o budućnosti, već da se usresredite na trenutak u kome ste i na vas same. Jer ako prolazite kroz nešto slično kao ja, mantra mora da vam bude ''može mi se''.
I za kraj... Ne držite to u sebi, pričajte. Okružite se ljudima koje volite, iznenadićete se da kada se samo malo otvorite, čitav svet podrške se rađa oko vas. Ja to znam, jer ne možete da zamislite kakve ljude imam oko sebe, a to nisam ni znala dok nisam pala. Oni će biti tu da vam pomognu da ustanete.
Hvala Njanji i Viniju što me čuvaju 24h dnevno kada sam kući.
Hvala Jasna. Hvala Miki, Mama i Tata, hvala Jole, Alex, Feđa, Andrija i Ivi. Hvala Dopsaj, Gagađo, Sane, Sonja, Bojana, Jeco i Marko, Tićo, Maxi i Anči. Hvala Medići. Hvala Nešo i hvala Dragana. Hvala Dunja V, hvala Miloše. Hvala Milo. I hvala Vanja. ♡