Da li verujete u bajke?

September 27, 2017


Da li verujete u bajke? 

Ja nisam sigurna, na prvu loptu bih rekla: ''Oh neee, nikako!'', a onda kada malo bolje razmislim, zadržala bih se i na: ''Možda. Mislim da verujem.''

Smatram da je ovde u pitanju borba mozga i srca. 

Kada sam pre skoro tačno godinu dana odlučila da dam otkaz, nisam se vodila onim što je mozak u tom trenutku procesuirao, već srcem.


Do sada ste sigurno navikli da Sonja radi prelepe fotografije. I svaki puta kada radimo zajedno, ja sam podjednako uzbuđena i oko tog zajedničkog projekta i oko objavljivanja rezultata tog rada.

Kao i prethodnih nekoliko puta, kada su se na mom blogu nalazile njene fotografije, svaki put sam pričala neku meni važnu priču. Listajući ovaj album, znala sam da će tako biti i ovaj put.

Samo ovaj put, nismo bile u mom stanu ili na Kaleniću, već kod Bobe i Lole, u njihovom bajkovitom zamku sa pogledom na Novi Sad.


Dakle, kada sam prošle godine u ovo vreme odlučila da dam otkaz, bila sam u jako teškom psihičkom stanju, jer sam se oporavljala od petonedeljnog ležanja zbog boginja i upale pluća. 

Nadali smo se da ćemo leto provesti u Italiji i na Azurnoj obali, ali sam se ja (a kasnije i Matija) razbolela dve nedelje pred put. 

Malo je reći da sam bila pukla, pooooravnila, kako moj muž voli da kaže. I imala sam dovoljno vremena u tih pet nedelja gledanja u jednu tačku - da smislim šta bih sa svojim životom, dalje. 


Već nekoliko godina unazad, posebno tokom inspirativno-terapeutskih kafa sa Bojanom, imala sam želju da prestanem da radim za druge i konačno počnem da razvijam svoj brend. 

Slučajno, brend Mali Iv se razvijao i mimo mog nekog planiranja i konkretnih koraka, vozio se zajedno sa mnom, kroz život i sve njegove puteve.

Moj zadatak je bio samo da verujem u sebe, i da nastavim da ''vozim bajs i bez pomoćnih točkića''.


Verovala sam u sebe, ali mi je bilo potrebno da čujem mišljenje i meni bitnih ljudi, kao i da čujem njihovu podršku. Bez pretvaranja, o, da, želela sam da čujem njihove reči podrške. I bile su tu. 

Kako to biva u našem izmučenom društvu, starije generacije (khm, roditelji), bili su u šoku. Nije da ih nisam pripremala na takvu neku (suludu?) ideju već nekoliko godina, i nije da sam ja žena koja nije samostalna, udata i već uveliko u nekim svojim drugačijim pričama - ali da, bilo mi je bitno šta oni misle.

- A jesi li sigurna? A ovo ti je dobar posao. A prijavljena si, imaš i zdravstveno. Imaš dobru platu. A kako ćeš? A penziono? Hoćeš li uplaćivati sebi doprinose? Ne možeš bez zdravstvenog...

Itd. skontali ste tok pitanja i brige. 


Naravno, znam da je njihova briga iz najbolje namere i želje da budem dobro. Ali, meni je zasmetalo što me niko nije pitao: 

- Da li si srećna na sadašnjem poslu? Da li možeš da napreduješ? Da li i dalje učiš nešto novo svaki dan? Ima li mesta unapređenju? 

Ma kao da su ostala pitanja bitna... Glavno pitanje je trebalo biti:

- Da li si srećna?


Nisam. 

Nisam bila srećna, ali jesam imala sve to (bitno?) što su moji roditelji naveli. I zaista sam bila zahvalna na tome, ali jednostavno nisam želela da imam posao po PS-u, a da sam zapravo nesrećna i nezadovoljna jer nemam vremena i snage da radim na nekom dizajnu koji mi se zapravo sviđa i koji je dobar za moj brend - kada dođem kući nakon 17h. 

Nisam želela da stagniram, a da se drugi razvijaju na osnovu mog rada. 


Jesam se zamislila nakon njihovih pitanja, ali nisam odustala. Pa šta, možda neću odmah imati svoju firmu i možda neću imati zdravstveno baš od prvog meseca, ali kroz par meseci srediću sve to. Odlučila sam da mi je bitno mišljenje najbližih, ali da mi je ipak bitnije sopstveno. Rekla sam sebi: ''Hej, ja to mogu, do sada sam prošla kroz toliko prepreka i toliko sam puta pala sa bajsa, ali evo me, živa i zdrava, guram dalje. Ja to mogu i hoću.''

Biće sve OK.

Kada sam se vratila sa bolovanja, rekla sam kolegama da ostajem još dva i po meseca, dok ne prođu gužve oko praznika, novih godina i rokova, a onda u februaru odlazim. 

I bilo mi je mnogo lakše kada sam to rekla naglas. Kao da sam sebe nekako dodatno ohrabrila. Zanimljivo je da za 75 dana može mnogo toga da se izdešava i čak da čovek promeni mišljenje, ali ne i ja. Kako se približavao februar, ja sam se radovala sve jače i jače. 


Htela bih da sumiram neki moj CV ovde, da ne zvučim kao neka šiparica koja daje otkaz na dobrom poslu kako bi ujutru spavala duže i pila kafe po kafićima po čitav dan. 

Ja radim od svoje 14 godine (sada imam 31). Tokom čitavog svog školovanja radila sam barem jedan posao, na faksu sam radila i dva posla. Iz Beograda sam, dakle nisam morala da se patim sa domovima i garniserama, imala sam tri kuvana obroka dnevno kod majke u kuhinji. Ali, roditelji su me tako vaspitali da se ne stidim vrednog rada, ma koliko god godina imala i gde god bila. 

Zbog toga sam prošla sve. Od čišćenja kuće jedne bake, preko čuvanja te iste bake, od rada u trafici, butiku, do svih mogućih promocija po marketima, statiranja, call-centara i sl. Usput sam pokušavala da zaradim i od dizajna, ali da se ne lažemo - nekada sam više zarađivala od čuvanja te bake, nego od projektovanja kuhinja nekim bogatunima. 

Kada sam ostala bez zarade nakon projektovanja čitavog stana jednom (kasnije saznah mafijoza) čoveku, tada sam odlučila da batalim svoju primarnu struku - industrijski dizajn i da se prešaltam na web i grafički. 

Ne mogu sada tačno da se setim, ali mislim da smo Matija i ja tada počeli da živimo zajedno i plaćali smo kiriju za stan. Bio nam je potreban novac. I više nego ranije, jer smo se kućili. Ja sam te jedne jeseni išla i polagala ispite na Politehničkoj, dok sam simultano išla na predavanja na IT akademiji za web dizajn. Čistila sam stan toj baki pre predavanja, a uveče sam radila dizajn za jednu američku firmu gde sam bila zaposlena kao part-time dizajner. Raspadala sam se, ali sam bila srećna jer sam dobijala novac, redovno plaćala račune, učila nešto potpuno novo i mogla sam da maštam o nekom životu gde bih se bavila dizajnom i ilustracijama.


U nekim momentima je bilo jako teško, posebno kada sam morala da radim u trafici u kraju (kriza sa poslovima, neki se završili, novih tokom leta nije bilo) i mrzela sam sebe svaki dan zbog toga, ali plaćali smo račune, što se kaže - bila sam korisna, doprinosila sam našem malom domaćinstvu (da ne ispadne kako sam samo ja radila, uvek smo i Matija i ja davali sve od sebe po pitanju posla). 

Tog leta, dok sam venula u toj trafici (namerno naglašavam sva negativna osećanja i opise, da približim koliko mi je grozno tada bilo), obećala sam sebi da nikada više neću dozvoliti da radim neki posao koji nema veze sa dizajnom/marketingom/kreativom. Dala sam otkaz, došla sam kući, skuvala kafu i krenula da sređujem CV i portfolio. 

Slala sam svoj CV na sve mailove koji su mi došli pod ruku.

- Šta? Ne znate za mene? E sad ćete da saznate!
- Šta? Ne sviđam vam se? Nije važno, nekome će se svideti moj rad! 

Bila sam i na razgovorima za posao nakon kojih sam plakala. Sećam se, nakon razgovora za posao u jednoj čuvenoj domaćoj firmi, sedela sam kasnije u kolima sa Matijom koji me je nestrpljivo čekao ta dva sata i ridala sam. Nikada me niko ranije nije doveo do plača, koliko tih par sati neprijatnosti, šovinizma i neljubaznosti na tom razgovoru. 

Ali nema veze, ohrabrena njegovim zagrljajem, pokupila sam sve svoje suze, smestila sam ih u džep i krenula sam dalje. 


Ubrzo potom, krenula sam da radim grafički dizajn punom parom. Radila sam nekoliko poslova istovremeno (tako je kada ste freelancer), malo sam švrljala u fotografiji, tada je blog uveliko postojao - pa sam imala i dodatni kreativni ventil. 

Nisam bila odustala od full time posla, ali su se u tom momentu pojavljivali projekti kojim nisam želela da kažem NE i nekako sam gurala pod parolom go with the flow. 

Kako to uvek biva kod nas, super smo drugari kada ja treba da ispoštujem svoj deo i predam posao na vreme, aliii kada treba da se plati, eto liste izgovora. 

Takve situacije su me naterale da se prijavim za poziciju web dizajner za jednu opet američku firmu (kod njih nema izgovora, plaćanje dobro i redovno). Međutim, njima u tom momentu nije trebao dizajner, već vođa tima za kreiranje sadržaja za web. To mi je bio zanimljiv predlog jer sam upravo završila web dizajn, uveliko sam pisala blog (i kreirala sadržaj za njega) i, kao, zašto da ne. 

Tamo mi je bilo fenomenalno. I Matija i ja smo radili za njih, kanc nam je bila dnevna soba. Jeste da je radno vreme bilo po američkoj vremenskoj zoni (13-21h), ali bila sam šef timu od 10-15 ljudi, vodila sam oko 20-ak američkih sajtova, učila sam nove stvari, i imala sam odličnu platu. 

Nakon pola godine, pred leto i naš odlazak u Italiju na medeni mesec, nas 300 ljudi otpuste zbog neke problematike sa Googleom i tu ugase naš sektor. 

Da li je potrebno da pišem koliko smo tad odlepili? Bilo je Ciao Italy, ali ne kao zdravo šta ima, nego zdravo, vidimo se nekog drugog leta.


I to leto sam pauzirala sa traženjem posla, morala sam da sredim svoj mozak i dušu, krečila sam stan i balkon, sređivala sam baštu, meditirala. Na jesen sam opet počela da šaljem svoj CV i portfolio i tako sam dobila posao gde sam kasnije bila dve i po godine. 

Kada sam videla oglas, pomislila sam da nema šanse da me prime, jer traže svašta nešto, za početak - traže pripremu za štampu i generalno poznavanje čitavog segmenta štampe - što ja apsolutno nisam poznavala, osim u teoriji. Na Matijin nagovor, odlučih se za apliciranje. 

Hajde, idem da probam, pa šta bude. Kao i uvek, brutalno sam iskrena, lepo sam rekla šta umem, šta ne umem i čiste savesti sam otišla sa razgovora. 

Čini mi se da je bilo oko 400 prijavljenih na to radno mesto, a ja sam dobila posao. 


Znam da će ovo mnogima značiti, i zbog toga želim samo na tren da se ovde zadržim. Otišla sam na taj razgovor bez očekivanja i bila sam smirena. Nisam napakovala svoj CV lažima i tuđim radovima, mogla sam da stanem iza svake stavke u njemu. 

Rekla sam šta umem, šta ne znam, šta bih volela da naučim i zbog čega apliciram. Bila sam iskrena i svoja. Imali smo nekoliko krugova razgovora i test zadatak. Dala sve od sebe.

Zbog toga se nisam preterano uzbuđivala oko ishoda tog konkursa, jer sam rekla: ''šta bude - biće'', nije ni prvi, a ni poslednji posao ili oglas za posao. 

Naravno, skakala sam od sreće kada su mi javili da sam dobila posao. 


Tamo sam naučila toliko toga, da mislim da nema te škole koja može da zameni praksu. Imala sam odličnu mentorku koja je bez pardona delila svoje znanje sa mnom i zahvalna sam na svakom minutu učenja sa njom. Smatram da nema potrebe da objašnjavam kako sam pripremu za štampu naučila već nakon par meseci. Radila sam na milionskim tiražima i proizvodima koje je svako od vas makar jedanput u životu kupio. Bila sam zadužena za kreiranje nekih kultnih likova i brendova.


Ali, posle par godina, to mi više nije bilo dovoljno. Osećala sam da mogu više i to mnogo više. Osećala sam potrebu da se ne vezujem za kancelariju, već da mogu da radim i na terenu. Da putujem i to bilo kad, a ne da brojim koliko mi je dana ostalo od godišnjeg ili da se organizujem prema ostatku kolektiva. 

Za tih par godina, propustila sam desetak sjajnih ponuda za putovanja i to me je baš zabolelo. Posebno, jer sam osoba koja inspiraciju i motivaciju crpi iz novih okruženja i promena. 

Želela sam da kreiram više sadržaja za Mali Iv i da fotkam tokom dana kada je lepo svetlo, a ne da jurim dan samo vikendom. Želela sam da mogu da prihvatim neke izazovne projekte koji se pojave odnekud i koji zahtevaju punu pažnju i dane/nedelje rada. 

Ukratko, želela sam izazove. 


I tako, da se vratimo na priču s početka, ja sam dala otkaz. 

Evo me, osam meseci kasnije, i srećna sam. 


Od februara, često sam dobijala pitanje: ''Da li se kajem što sam dala otkaz i da li sam produktivija od kada sam freelancer?''.

Ne kajem se. Zapravo, živim život kroz neku mantru da se sve dešava sa razlogom i zaista ništa u svom životu ne bih menjala. Pa čak ni taj pakao u trafici ili rad u butiku. Jer tamo sam naučila kako se vode knjige i kako se barata novcem.

Ne bih menjala ni ono kada sam čistila kuću toj baki i kada sam je bolesnu pazila, jer sam se naučila strpljenju.

Ne bih menjala ni one nedelje provedene u Tempu u friz delu gde sam sa kumom radila kao promoterka - jer sam naučila kako da promovišem proizvod i kako da ga prodam. 

Ne bih menjala ni onaj momenat kada me nisu platili za čitav stan koji sam im projektovala - jer tada sam shvatila da želim da se bavim grafičkim dizajnom i naterala sam se da se više borim za sebe. 


Ne kajem se, jer konačno radim ono u čemu uživam 110%. I kada je teško, znam da radim za sebe. Jer ima dana kada je rok ubitačan, pa sedite i ne mrdate iz kuće danima, ali kuća nije kancelarija. Tu su Njanja i Vini, plejlista, jastuk i omiljena šolja sa kafom - da olakšaju sve. Tu je Matija, kada se vrati sa posla, da mi pravi večeru ili pušta ploče i pravi društvo dok do kasno buljim u Photoshop. 

I da, vrlo, vrlooo sam produktivnija. I to ne samo u poslu, već u životu. 

Dok nisam povredila kuk i kičmu, odmah nakon davanja otkaza, krenula sam u fitnes centar na rad sa individualnim trenerom. Išla sam na treninge 4 x nedeljno i treninzi su trajali i po dva, dva i po sata. 

Takav vid rekreacije/poklona za sebe/požrtvovanja nisam mogla da zamislim sa poslom 8-16h. Verujte mi, been there, done that. 

Da ne govorim o putovanjima, projektima, kafe-pauzama u podne u kraju, ili meditaciji pred početak posla. 

Da ne govorim o zdravom i kuvanom obroku koji sebi možete da spremite u toku dana. 

Ili šetnji od 20-ak minuta u bilo kom momentu dana, samo da razbistrite mozak, onda kada naiđete na blokadu.


Ovo vam je iz mog ugla. Mogla bih da pišem na ovu temu još pet puta ovoliko, ali ponestalo mi je fotografija koje prate priču. :) A one su baš potaman za ovu priču, jer su nastale usred radne nedelje, gde sam ja pomagala Sonji oko dekora i stilizacije par scena za njen stock projekat

A ovo ne bih mogla da kreiram, da nisam svoj čovek, koji dobro barata svojim vremenom i poslom i nikome ne mora da se pravda kada četvrtkom ode do Vojvodine na foto-sešn, osim sebi. 


Svaki posao, normalno, ima i lepu i ružnu stranu. Npr. ja kao freelancer ne mogu da uzimam bolovanje, jer i kada ležim ukočena na svoj rođendan u krevetu i ne smem da se mrdnem, stižu mailovi poput: '' Hej Iv, videla sam na Instagramu da ti nije dobro, ali samo da proverim da li završavaš ono danas?''... Jer ako ne možete ili ne stižete vi, ima neko drugi ko može. 

Tako da, ipak nije sve bajka, ali ponešto jeste. 

I taj deo bajke je toliko lep i moćan.

Morate proći mnogo toga, kako biste cenili ovakav vid posla i morate biti spremni na mnogo rada. Ali, isplati se, been there, done that. :)


Želim još jednom da se zahvalim Bobi na ovom danu u njenoj prelepoj oazi mira. Jedva čekam da vam Sonja pokaže još neke fotografije kod nje, a do tada, slobodno zavirite u BO Inside svet preko Instagrama i Facebooka. Pritom, samo mali hint - ovaj zamak može da se iznajmi! :)

I naravno, Sonjita, hvala ti na svemu, znaš već. Pred tvojim objektivom sam potpuno opuštena i ona prava ja, punog trbuha smeha. Radujem se svim budućim avanturama Silly & Mali. :*

Lokacija: Novi Sad, BO Inside
Fotografije: Sonja Lazukić, Silly World



Svideće vam se i ovo

24 komentara

  1. Bas sam uzivala citajuci ovaj inspirativni post jer sam i sama prolazila / prolazim nesto slicno tome! Nakon godina provedenih na poslovima gdje nisam bila ni sretna ni zadovoljna, odlucila sam se slijediti svoje snove i eto me sad, freelance fotografkinja i blogerica, napokon radim nesto sto me ispunjava i veseli! Jos cemo vidjeti kako ce to sve ici i gdje ce me putevi odvesti, ali barem cu uvijek znati da sam pokusala i dala sve od sebe da uspijem raditi to sto volim! Puno srece u daljnjem radu i naravno moram pohvaliti Sonjine prekrasne fotke! :-)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Draga Lili, hvala ti. ♡ Upravo tako, makar sam probala! Ali ja svakako mislim da si ti, ne na dobrom - nego na odličnom putu ka ostvarenju snova! ;) Šaljem pozdrave iz Beograda!

      Delete
  2. Draga Iv,jos jednom post koji pogadja pravo u centar,u kom mozes da se pronadjes, iskren i duhovit. Ukratko želim ti uspeh u kojoj god oblasti, jer ti si kao kralj Mida-u najpozitivnijem smislu. Pozdrav Gagisuperstar

    ReplyDelete
    Replies
    1. Draga Gago, hvala na podršci. Huh, dobro je da je poređenje pozitivno, jer znamo i one druge priče o njemu hehe. ;) Pozdrav! Iv

      Delete
  3. Svaka čast na hrabrosti da pratiš svoje snove! Uživaj u odličnom izboru, kao što se uživa u čitanju tvojih toplih priča! Svaki post me dotakne, uvek se pronađem, bar u nekom delu, i osećam kao da poznaješ dušu svakog čitaoca... Slični se pronalaze! ;)
    Želim ti puno sreće u životu i radu!
    Veliki pozdrav!
    Radmila

    ReplyDelete
    Replies
    1. Draga Radmila, hvala ti na čitanju i ovim rečima. Zaista se trudim da razmišljam o svojim čitaocima i ono što će možda i njima značiti, tj. o načinu kako da prenesem svoje iskustvo i da ono i njima znači. Puno te pozdravljam, Iv ♡

      Delete
  4. Sve cestitke na svim uspjesima i na tome kako slijedis svoje srce! Pisi nam malo cesce, volimo da te citamo.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hehe, hvala! Trudim se i puno me grize savest kada ne pišem dugo, ali ne mogu da postignem da odvojim 8-10h po jednom postu. U svsl, to mi je plan za ovu godinu - vratiti blog na prvo mesto. ♡

      Delete
  5. Ivana ti si naprosto divna, uživala sam čitajući. Apsolutno ti se divim na hrabrosti za sve ove promjene. Jedina ti je mana i to popravi: piši ovdje što češće. Mene si baš pogodila ovim postom jer sam u ovom trenutku u jednom ružnom trenutku života, ali naravno (ovaj idući dio pišu mame i tate) imam djecu, kredite, kuću, odgovornost, troškove, pa sve nešto otežem. Mislim da sam prije 10-ak dana donijela odluku da se javljam intenzivno na sve što mislim da mi je prihvatljivo. Kako mislim da je odluka ipak još uvijek samo moja nisam morala slušati okolinu zašto promjena ako (po njima) imam dobar i relativno siguran posao, pristojnu plaću, a opet tko vidi s kakvim grčem idem na posao, kako proživljavam rad, koliko sati dnevno ulažem u to. Hvala ti na postu jer baš s pozitivom i toplinom i s puno ljubavi pišeš čak i o ovakvim temama. Jako volim kada se slijedi srce, ti se se odvažila da to i napraviš. Suzana

    ReplyDelete
    Replies
    1. Suzana, moraću da poradim na toj mani, i meni se baš mnogo piše i svaki put kada objavim post, kao da sam završila seriju seansi psihoterapije. :) Da sam pisala prošle godine u ovo vreme na ovu temu, ne bi post bio tako srećan i razdragan, ali sam namerno pustila da prođe određeno vreme i vidim kako ću se uklopiti i snaći u novonastaloj situaciji - pa da pišem iz iskustva. Hvala ti na čitanju i javljanju, navijam da središ i pobediš sve što te umara i živiš svoje snove! Pozdrav, Iv ♡

      Delete
  6. Ovo je sjajno! Hvala ti na ovom tekstu, verujem da će mnogima pomoći da slede svoje snove!

    ReplyDelete
    Replies
    1. Nadam se da hoće, hvala tebi na čitanju i javljanju! :)

      Delete
  7. Iv, hvala na inspirativnom tekstu punom poleta i pozitive. Samo tako nastavi :)

    ReplyDelete
  8. Nemam šta drugo da kažem već samo:„Svaka čast na hrabrosti, prisebnosti i istrajnosti!!!“

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala Isidora! ♡ Sve mu to dođe kao posledica života i lošeg iskustva.

      Delete
  9. Hvala što si podelila ovu priču sa nama. Lepo je saznati da se snovi ostvaruju. Ono što znam iz ličnog iskustva jeste da se nova vrata nikada ne otvaraju dok se stara ne zatvore. Želim puno sreće u daljem radu.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Slažem se potpuno! ♡ Hvala ti na čitanju Ana! :)

      Delete
  10. Ivana, Iv, nekadašnji šefe :) Dok sam tu negde na klackalici između sređivanja CV-a i nazovi portofolia i toga da dam otkaz pre nego što uopšte dobijem taj neki sledeći posao, hoću samo da ti kažem hvala. Ne znam tačno kakav je put trenutno ispred mene, ali hvala ti što si na ovaj ili onaj način deo tog puta, ili barem svetlo, a da možda ni ne znaš. <3

    ReplyDelete
    Replies
    1. Sonja draga, hvala ti! ♡ Koliko uspevam da ukačim, čini mi se da si već na sjajnom putu i samo tako nastavi! :* Pozdravljam te, Iv

      Delete
  11. Inspiracija za sve nas. Snaga da nikada ne odustanemo. Hvala ti! <3

    ReplyDelete
    Replies
    1. Nema na čemu Matiću. ♡ Možemo mi to!

      Delete
  12. Čestitam na hrabrosti a nagrada neće izostati. Sanjam taj put, ali poput tvojih roditelja, odmeravam, deca, porodica, sigurnost... Do tada uživam u čitanju i gledanju onoga što radiš i sanjam...

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hej hvala ti! Ja sam shvatila da je vreme sad, što bi Róisín Murphy rekla u Moloko - The Time Is Now, pa sam rešila da delam odma'! :) Hvala na čitanju! ♡

      Delete