Volim da umešam u ove plejliste svašta po malo. Kao kada mesim pogaču ili pravim ledeni čaj. Ubacim neke sastojke koje možda gosti ne bi probali da im prvobitno kažem šta stavljam, a ovako dok u neznanju mljackaju od miline, mumlaju da je ukus fantastičan.
Tako i sa muzikom. Da vam kažem kako sam i koliko sam samo metala, elektronike, proga i roka provukla kroz sve te liste koje tako rado slušate - uplašili biste se.
Ova lista večeras nije toliko strašna, samo je mix nekih stvari koje su me zaludele u poslednje vreme. Jer ja to tako... Naiđem na neku melodiju sasvim slučajno i onda stane sve(t). Posle je slušam barem dvadeset puta zaredom, sve dok komšiluk ne poludi i pomisli da mi se ploča pokvarila. I sve ih čuvam u jednom folderu, pa kada se nakupi odgovarajući broj radosti, ja svratim do 8tracks i napravim listu. Kao ono kad napunite bokal vodom, pa ubacite u njega i krišku limete i par listova mente - čisto da imate, ako se zaželite osveženja.
Blue Café
Rekli biste bossa nova, ne? Jeste, ali u izvođenju japanskih duša. Čini mi se da sam ih otkrila upravo preko 8tracksa, dok sam istraživala bossa nova plejliste. Zašto baš Blue Café? Zato što kada kažem (mid)summer evening, pomislim na praznjikav kafe kraj obale i odsjaj neba u vodi, mir i tišinu, možda onu letnju tišinu iz prethodnog posta. I blue, možda ne nešto tužno, ali setno, da... Rekla bih da je idealna za udvaranje i spori ples na morskoj obali Rija.
In A Manner Of Speaking
Nikada ranije nisam slušala Nouvelle Vague. Valjda zbog hajpa, jer imam ja te momente - bojkotujem neke trendove/umetnike do nekog vremena, pa kada prođe ona površna zaluđenost, ja se bacim na istraživanje. Ne sećam se tačno kako sam naišla na In A Manner Of Speaking, ali to je bila ljubav na prvo slušanje. Ljubav u svakom smislu, ne mogu da ne mislim o nežnim zagrljajima i poljupcima u ranim večerima kraj Sene...
Never Let Me Go
To su one pesme koje uočite na albumu tek nakon stotog slušanja. Kada vam se uši naviknu na sve hitove i favorite, tek onda počnete da slušate svaku pesmu sa duplo više pažnje i osluškivanjem dolazite do skrivenog blaga. To je ova pesma za mene. I naravno da me podseća na istoimeni film Marka Romaneka koji mnogo volim, iako njih dvoje nemaju dodirnih tačaka. Da li zbog toga što ovaj album često puštam na roadtripovima sa Matijom, ali ona mi ide uz otvorene prozore na crnoj 507-ici iz '56 uz neki okeanski predeo.
Lose Your Soul
Još jedno otkriće sa 8tracks. I čisto oduševljenje. Ima tih pesma koje mi se naročito svide jer imam utisak da bih mogla da ih otpljeskam cele. Kako krenu prvi taktovi, ja već imam potrebu da ustanem i počnem da pljeskam, kao i da stopalima pratim ritam i izigravam stepera. To su melodije koje me najbrže dižu i kada bih morala da pravim maraton plejlistu, one bi svakako bile na njoj. Zato i ova nekako ide uz misao o trčanju kroz sumrak, izbacivanju sve nervoze i besa iz sebe, teranju svog tela da da svoj maksimum.
If You Have Ghost
Roky Erickson cover, otkriveni tik pred kalemegdanski koncert Iron Maidena pre mesec dana. Na istom tom koncertu su i bili predgrupa, ali zvuk nije bio za pohvalu i tek je padao mrak, pa je sve nekako delovalo mlako. Međutim, ova numera mi je doprla do ušiju i usled nezainteresovanosti za predgrupu uzrokovanu uzbuđenjem zvanom ''Mejdeni!''. Kasnije sam kući skinula diskografiju i naravno pala na vokal. Inače, oni su Swedish heavy metal band. Zvuči strašno, da, ne? Pogledajte njihove live nastupe, buahaaaa. Zanimljivo je da za ovu numeru ne mogu da osmislim ''film''. Non-stop su mi u mislima njihove sehi maske, a onda se setim ambijenta iz Music Feeds Studija i kao: ''To je to, idemo sa lamperijom, tepisima i rejbankama''...
A Midsummer Evening
Kako bez Yanna bilo šta? Taman mu je skoro izašao novi album, ponovo nešto sasvim ludo i drugačije od Amélie na koju su neki navikli. Ali ja ga volim takvog, posebno ovu stvar po kojoj sam i nazvala listu, jer čitavo vreme imam utisak kao da sam u animiranom filmu gde je soundtrack sastavljen od melodija koje se dobijaju sviranjem po vrhu vinskih čaša... To mora biti Pariz, i uvek će biti Jeunetovski Pariz u bojama crvene, zelene i tople žute.
Ariel
Hmmm... Da li znate da su oni počeli kao doom metal? To je onaj pravac koji vam se svakako nikada ne bi svideo. Ali oduvek su pisali najromantičnije, najljubavnije i najtužnije pesme. Njihov akustični koncert je nešto najlepše čemu sam ikada prisustvovala. Bukvalno sam preplakala svaki akord i sada vam ne bih mogla reći da li je to bilo od sreće, ljubavi, sete ili emotivne eksplozije usled njihovih tekstova. Ovo je stvar sa njihovog poslednjeg albuma iz tekuće godine. A kada njih slušam, uvek se osećam kao da sam na litici velikog Ostrva, gde okean udara o stene i nebo se ljuti uz tamne oblake, najavljujući moćnu oluju.
Seven Devils
Još jedna miss Welch, ali onaj gem koji sam zavolela još na prvom - ikad - preslušavanju albuma Ceremonials. Gde se mračno meša sa moćnim, sa glasnim i krhkim. Gde ne mogu da se odlučim da li je ovo numera za horor iz 70-ih ili je samo indie Tori Amos. Jedna od onih stvari poput Heavy In Your Arms koje vam se podvuku pod kožu i onda zamišljate da ste ucveljena deva iz dela Edgara Alana Poa, samo u modernoj verziji. Ukleta kuća na vr' brda, steampunk, vrane i cilindri.
Love Runs Out
Još jedna pljeskajuća numera koju sam otkrila via VH1! Bih nekuda u gostima i videh ovaj dalijevski spot i ostah hipnotisana. OneRepublic inače volim i uprkos činjenici da dosta kopiraju Coldplay, ali barem to rade jako dobro i svaka stvar im je zarazna. Oduševljena sam kako je Ryan obučen, za mene je to perfektan autfit! Onda, oduševljena sam kako igra, kako prati ritam, kako praši (u oba smisla). Prva pljeskajuća pesma koju sam zavolela jeste Trains od Porcupine Tree i svaki put kada se nekuda ona pusti, a da joj prisustvujemo Matija i ja, okolina doživljava jedan zadivljujući, mali clapping performans. Kako sam videla spot za Love Runs Out rekla bih da je moja zamišljena scenografija vrlo slična samom videu. Užareno nebo, pustinja, taman ten i divljački ples kraj raspaljenog ognjišta.
Far Away
Znam za ovu stvar još odavno. Ali, kliknule smo tek nakon gledanja The Secret Life of Walter Mitty. Tako se savršeno ukopila uz energiju i priču, da sam nakon gledanja filma poželela da sam na njihovom koncertu i da mogu da skačem do jutra. Stvar vozi, nema šta. A i ima taj neki old school šmek, neki folk Simon and Garfunkel XXI veka. Rekla bih da se vozim pustinjskim krajolikom Montane, moj tirkizni Ford Bronco brunda i savladava kamenjar u ritmu Junipa.
Minha Saudade
I za kraj, još jedna numera japanskog dua, uz nežan glasić Naomi Fuse. Leto je, pa otuda moja želja za mekim numerama koje asociraju na plaže i zalaske sunca. Ispijanje ledenog mojita dok stopala uranjam u topao pesak i posmatram kako se plamen baklji igra na morskom povetarcu. Ima li nekog instrumenta koji više odgovara moru i letu od akustične gitare?
8tracks playlist: A Midsummer Evening
