Kada me pitaju kako nam je bilo na prvoj Gozbi, ja im samo kažem da sačekaju post. Dogovorila sam se sama sa sobom da je najbolje da ćutim, dok ne krenem da pišem. Jer želela sam da sakupim sva osećanja i utiske, da ne dozvolim da se prosipaju van ove priče.
Pogodilo se da je Gozba bila odmah dan nakon mog rođendana. Zbog toga sam i zaboravila da je trebalo da budem slavljenica, već sam čitav taj 4. juli provela u jurnjavi i pripremama. Taj vikend sam počela u salonu Small Tree - Salon De Thé, gde sam išla da preuzmem paketiće čajeva za Gozbu. Na moju veliku radost, šarmantno mi je nametnuto čajno posluženje uz makarone i kantuće, tako da smo Mati i ja precrtali jednu stavku sa liste želja: jutarnji ritual u salonu čaja.
Nakon Irish Creama i kolačića sa ukusom lavande, krenuli smo po odštampane menije i kartice koje sam tako željno iščekivala. Savršena hartija, kao da sam papirnu dekoraciju radila isključivo za nju. Petak, vrućina i gužva nisu nas sputali da stignemo na Bajloni sa velikim uzbuđenjem i proberemo cveće koje nam je odvojila teta Rada. Znala sam da hoću zeleno, belo i ciklama. O tim bojama smo maštale dok smo smišljale dekor za stolove i zacrtala sam da takve cvetove i biljke moram naći, makar pretražila čitav grad. Na svu sreću prava tezga na pijaci, obezbedila nam je sve ono potrebno da bi i najsitnija želja bila ispunjena.
A onda smo stigli kući i počeli smo se pakovati za Gozbu. Što bi Mati rekao, pola dekora je moglo da se potpiše ovako: ''powered by Nana''. Njene kristalne vaz(n)e, čaše za šampanjac, etažeri, poslužavnici... Mislim da bi bila jako ponosna da može da vidi sve ove fotografije. Iskoristila sam njeno malo cutensils carstvo na najbolji mogući način.
I onda kada u Twinga više nije mogla da stane ni igla od kutija i cegera punih cveća i stvari za dekoraciju, mi smo se zaputili u pravcu Bačke. Sa Never Let Me Go u plejeru, zalaskom sunca u odsjaju naočara i rukama na talasu vetra kroz otvorene prozore - išli smo ka nečemu o čemu nismo ni sanjali.
Sutradan, rano izjutra, počeo je the beginning of the rest of our lives.
Kako su pristigli preostali Gozbaši, tako se Lalicinom kuhinjom raširio miris tek skuvane kafe. Zaseli smo za astal poput vitezova okruglog stola i zasedali smo narednih sat vremena o planovima i spiskovima kako iskoristiti dan najbolje moguće i kako u 18h izgledati sveže i razdragano za doček prvih gostiju.
Svako je pošao za svojim poslom i narednih 10 sati radili smo bez odmora.
Čak su i Simka, Rudi, Žuti i Koko imali svoje zadatke i tog dana su bili posebno mazni, mirni i poslušni. To je bilo to, sada ili nikada, taj dan u šest sati popodne, bio je zakazan test. Da li ćemo izgurati sve ideje o kojima pričamo već toliko meseci, da li ćemo svaki recept spremiti bez greške i da li će svaki fil koji je morao da se sprema baš tik pred posluživanje biti perfektne glazure? Da li ćemo uspeti da očaramo goste i da li ćemo uspeti da napravimo atmosferu koju imamo u mislima još od prvog pomena Gozbe?
O, da. Jesmo očarali i jesmo napravili. Zadovoljni smo i zahvalni smo.
Jer u 18:00 kada su pristigli prvi gosti, mi smo se potpuno opustili i dozvolili smo da nas duh Gozbe provede kroz čitavo veče i druženje.
Dok je Lalica iznosila svoj zova-gin koktel dobrodošlice, ja sam zastala na trenutak, sakrila sam se u jedan kutak i duboko uzdahnula. Potom sam se zagledala u ono što smo stvorili zajedničkim radom. Dvorište ispod višnje koje je ličilo na bajku i samo je još falilo Sunce da otpozdravi za laku noć, kako bismo u smiraju dana upalili bezbroj sveća, lanterni i fenjera.
Pogledala sam taj dugi sto ukrašen mirisnim buketima, karticama, menijima i poklon-paketima koje smo ređale kao pod konac. Osvrnula sam se na girlande koje smo svi pravili, seckali i kačili, muški i ženski Gozbaši zajedno, pod budnim okom vragolaste Koko. Iza mene je bio slatki sto u nežnim bojama Rendzi Cookies biskvita sa opojnom aromom cimetom, kao i Sonjinih kuglofčića sa narandžom. Iza ćošeta smo parkirali Lalicin bicikl umotan u cveće, korpu i šarene fenjere. Sve je bilo na mestu i svaki kutak je imao svoj zadatak. Sve je bilo i više nego čarobno. Bilo mi je potrebno 10 minuta da progledam i sve to prihvatim. Jer konačno tada, mogla sam da se opustim, da ne gledam detalje i sitnice i da ispravljam i pomeram ono što mi se činilo pogrešnim, već da vidim čitavu tu sliku, onako u komadu - pravo umetničko delo, naših ruku.
Kada se dvorište napunilo gostima, prešli smo u kuhinju gde smo svi učestvovali u poslednjim pripremama jela i serviranju. Oni koji su po prvi put bili u Lalicinom i Miljančetovom domu, reagovali su kao i ja nekada: uzdasi oduševljenja. La je vadila svoje magične začine koje je donosila iz svih krajeva sveta, ulja iz Italije, soli iz Istre, organske višnje i kasjije, specijalna mleka koja su onom sladoledu dale onakoooo savršen ukus. Sa osmehom je gostima pomagala da vešto poput nje nafiluju bruskete od domaćeg hleba sa starterom i pečenim čerijem. Ivana je brinula o korici od badema i peršuna koja je išla na pastrmku, dok sam ja pomagala da se Ivana M razigra sa kivijem tokom punjenja korpica od tortilja. Inače, Ivana M i Toni su naši gosti koji su došli iz Makedonije, posebno radi Gozbe!
A onda je došlo vreme da se nakon ushićenog žamora među tolikim brojem ljudi koji se vide po prvi put u životu - smestimo za svoja mesta za stolom. Poslužili smo Triadu vinarije Budimir, čiji je iskričav, rezak i svež ukus upotpunio svaki sled naše Gozbe.
Nakon večere, izneli smo slatke delicije i domaći ledeni čaj, napravljen od Small Tree mešavine Sencha zelenog čaja i borovnica, brusnica, pupoljaka ruže i jagoda.
Žamor nije tinjao i nakon nekoliko sati. Sve više se mešao smeh sa zvucima bossa nove i kuckanjem staklenih čaša...
...Sve do ponoći, kada su gosti polako počeli da odlaze, a i mi sa njima sve do kapije, gde bismo se dugo grlili i opraštali. I kada se dvorište ispod višnje potpuno ispraznilo, počeo je pljusak. Kao da je strpljivo čekala čitavog dana da se naša Gozba završi, tačno u trenutku kada smo svi ušli u kuću i poželeli da nazdravimo uspešnom danu, grmljavina se oglasila.
U tom nekom momentu, umor me je savladao. Samo sam htela da pobegnem u tišinu kako bih na miru mogla da se osmehujem i prelistavam slike u mislima kakvo je to samo veče bilo. Kao na filmu? Kao u knjizi? Ili bolje.
Negde u toku noći sam se probudila i shvatila da vas nisam sve izgrlila moji Gozbaši i zaboravila sam da vam se zahvalim na svemu, a želela sam da nazdravimo samo mi još jednom, jer ovo je tek početak nečega toliko lepog. Hvala La na pozivu i ideji i maštanju. Hvala Sonjita na predivnim fotografijama, na harizmi i inspiraciji. Hvala Ivana na pomoći oko svega, posebno u trenucima vaganja i glasanja. Hvala Borise na videu koji jedva čekamo, kao i na pomoći oko dekoracije (tamo gde nismo mogle da dohvatimo ekser ili granu). Hvala Miljane na arhitektonskom čudu koje nam je dalo atmosferu Gozbe i plejlisti koja je upotpunila veče. Hvala Đorđe na vinima i stručnom somelijerskom savetu (i čestitam, novopečeni tata!). Na kraju, hvala Mati mužu moj na podršci, pomoći, tegljenju kutija, cveća, cegera, asistenciji u dvorištu i u kuhinji, na svemu. Drugari, najbolji ste! ♡
Hvala prijateljima Gozbe:
Autor svih fotografija: Sonja Lazukić
