Moja i Njanjina posla

10/25/2013

Ovaj post sam želela još juče da objavim, jer po planu i programu objavljujem postove utorkom i četvrtkom. Međutim, zbog tehničkih problema koji su me namučili i danas, ja ovde ne mogu da vam ubacim video via insert a video, pa ću morati da ga linkujem. 

Uglavnom, eto mene na YouTubeu, po prvi put u životu. Tačnije, eto mene po prvi put u životu ispred kamere – ako ne računamo ono kad smo bili mali, pa se igrali sa Barbikama i plesali uz Flashdance sa tatine ploče. 

Upita me draga moja Tanja koja vodi ekipu Moja Posla da li želim da radim video intervju sa njima. Beše to recimo rano proleće. Odmah sam rekla da, ne znam ni sama kako i zašto – jer oni koji me poznaju, znaju da izbegavam kamere, tj. mesto ispred nje. Kao i svako žensko kome je stalo do svog izgleda (i izgleda na fotografijama i snimcima – hajde da se ne lažemo), prvi impuls je bio: ''Jao, ali još uvek nisam doterala liniju, ne želim baš sada da se snimam, imam kilograme viška'', ''A kamera dodaje kol'ko beše?'', ''Plan je da se friziram tek za dve nedelje'', itd. Međutim, dođosmo mi do kraja leta i ja shvatih da odlažem taj intervju, ne zbog izgleda, već treme koja je tiho tinjala. 

Neko drugi bi otišao do frizera po friško pramenove i lokne, možda kupio novu odeću ili novi karmin za usne... A ja, ja sam sve to prepustila slučaju i više brinula o svetlu koje će to jutro biti OK do 13h, izboru šoljica u koje da poslužim čaj i Njanjinom finom ponašanju. Probudivši se to jutro sa ciglom u stomaku i tremom na max, uopšte nisam brinula kako izgledam, već samo da se sve to što pre završi. Da ne pominjem da me je trema duplo drmala, jer sam svakog časa očekivala jedan izuzetno bitan poslovni mail. 


I tako su se Tanja i Ranđa pojavili u 9 kod mene, Njanja ih je pozdravio, kao i M koji je kretao na posao. Pristavila sam kafu i čaj, u prolazu proverila kosu da nije baš mnogo rasčupana (ono kad mi mama kaže da bih nekada mogla da se očešljam i kada sam kući – a ja ne mogu da joj objasnim da mi je kosa grozna kada se češljam svaki čas). Okitila sam se novom Ivinom ogrlicom, koja je samo utemeljila mišljenje mojih drugara koji godinama tvrde kako ne mogu pobeći od svih mojih nijansi tirkizne, rezede, petrolej plave i sl. 

Želudac prigovara, ruke mi se tresu, ali hajdemo! ''Pa svašta s tobom, sedećeš u kućici svojoj i pričaćeš o stvarima koje radiš i voliš. Nema straha, hajdemo!'' – pomislih u jednom trenutku. I tako i bi, jer dogovorila sam se sa Tanjom i Ranđom da se mi sada zapravo igramo čajanke, kao kada sam bila mala, pa je tata snimao mene i brata kako čangrljamo i poslužujemo čaj u bakine porcelanske šoljice koje bejahu rezervisane samo za goste. ''Ovo je za uspomenu, i uostalom ovaj video nije za tebe i o tebi, već je za mlade! Moraš da im daš primer i moraš da im preneseš poruku!'' – te stisnuh pesnice i počeh da pričam.



Ja sam se vala dobro napričala to jutro. Naravno, ekipa je imala oko 7 minuta za kompletan intervju, pa su morali da secnu tu i tamo moje navijeno izlaganje. Za one koji ne znaju, poenta projekta Moja Posla je u informisanju mladih ljudi koji se tek odlučuju na svoje prve studentske ili poslovne korake. Moj zadatak je bio da odbranim zvanje dizajnera koje se danas sve više zloupotrebljava. Ja nisam dizajner zato što sam naučila da nabacam elemente u Photoshopu i napravim poster, ili da kažem klijentu kako fioke nikako ne idu u viseće elemente, čak iako im je njihov arhitekta rekao da je to OK. 

Ja sam dizajner jer imam čitavih deset godina iskustva iza sebe. Prošla sam kroz dve škole i tri struke i sama sam u svemu tome našla svoj put i većinu znanja sama naučila. Ideja je bila da objasnim kako nikada, ali NIKADA ne smete odustajati od sebe i svog sna. Ja se sećam da sam kao klinka želela da upišem srednju dizajnersku, ali su moji navijali za gimnaziju. Ja ih razumem, želeti svom detetu najbolje, jeste u to vreme bilo gimnazijsko obrazovanje. Ali sada, kada sve to ponovo pređem u svojoj glavi – bila bih srećnija u dizajnerskoj i ne bih mučila muku sa hemijom i profesorima koji su mrzeli svoj posao. 

Kada je došlo vreme da se upisuje fakultet, ja sam se držala svog sna. Ovaj put su me pustili da sama odlučim i odaberem svoj put u visoko obrazovanje. Da ne gnjavim sada oko toga, ipak je to duga priča, htela sam samo još jednu stvar da napomenem: sve se dešava sa razlogom. Ja ne verujem u Boga, nemam religiju, što bi mi rekli na popisu: Ja sam Džedaj. Jedina religija u koju verujem jeste ljubav, umetnost i sama ja. Ali, ''Sve se dešava sa razlogom'' me drži sve ove godine i svakog dana me sve više i više uverava u istinitost ove mantre. 

Da nije bilo priprema za arhitekturu, ne bih nikada savladala crtanje perspektive i ne bih matematiku položila sa osmicom. Da nije bilo hemije u gimnaziji kod Ninoslava, ne bih rasturila materijale sa desetkom. Da nije bilo gimnazije i mučenja sa profesorima kroz četiri godine, ne bih kasnije bila student sa 9,6 prosekom. Da nije bilo uporne (tada stroge) Gligorijevićke sa osnova dizajniranja, nikada ne bih shvatila lepotu linija koje izlaze van okvira papira i kasnije ne bih pravila tako dobre postere i fotografije. Da nije bilo prakse u Komovima kada sam morala svaki dan za vreme raspusta da putujem u Borču rano izjutra, ne bih naučila sve cake projektovanja kuhinja. Da nije bilo glupih poslića, ne bih naučila kako se posluje i barata sa novcem. Da nije bilo mog prvog posla kada sam radila i po 12h/smena, tri dana zaredom, ne bih naučila da cenim ovu moju struku, samostalni život, odnos prema novcu, rad i strpljenje roditelja koji rade čitav život. Da nije bilo mučenja na pojedinim poslovima, danas ne bih imala svoj stan, ne bih umela da se izborim sa računima i ne bih umela da živim sama. 

Sećam se kako sam nekada satima umela da sedim na netu, do kasno u noć, da klikćem po dizajn portalima, forumima i blogovima. I sećam se tada dok sam još živela sa roditeljima, a još uvek išla u gimnaziju i mučila muku sa kecom iz hemije, mama je umela dosta često da mi bane u sobu sa komentarima tipa: ''Samo se ti igraj'', ''Bolje uzmi uči nešto, a ne tu sediš na tom internetu po čitav dan'' ili moj omiljeni ''Crtkaš sine, crtkaš a?''. :) Znam, svima je ovo poznato, ali eto, hemija nije od mene načinila dizajnera, ali ti forumi i crtkanje – jeste. :)

Dakle, sve se dešava sa razlogom i samo je pitanje da li VI umete da prepoznate sreću i u nesreći? Život nikome nije savršen, ali kao što rekoh, posao je jedan veliki deo vašeg života. Ako uspete da se izborite za posao koji volite – onda ste na konju. Što se mene tiče, onda ste dosta uspeli u svom životu.

Baš pre neko veče pričah s jednim drugarom, žalimo se na društvo i pričamo o poslovima. Ja gledam neke svoje vršnjake i njima je i dalje jedini problem u životu da li će ove godine ići i na letovanje i zimovanje, da li će imati novca za cipele od 500e i da li ih je onaj/ona tamo pogledao/pogledala više puta u onom klubu, ili ne. To su taaaako davne priče za mene, valjda jer imam ONOG iz kluba kraj sebe i više ne mislim da cipele, već na putovanja u daleke predele i seljenje u veći stan. Ali, otom-potom. Valjda sve dođe u svoje vreme. Isto tako, kada vama naiđe  prvi poslić, a učini vam se onako, prihvatite ga, jer ko zna šta možete da naučite iz njega. Možda već za godinu dana budete u drugoj firmi, sa većim znanjem, iskustvom, a i platom, a one tamo godine, bićete u svom stanu i radićete u svojoj kancelariji. Samo još jedan savet, iz ličnog iskustva: prvo škola! Stisnite pesnice i završite sve što imate, usput sakupljajte znanje i cake, ali nemojte pristati na posao i školu istovremeno, jer nešto od ta dva će pući, a kako novac i prva zarada lako povuče... plašim se da će škola izvući deblji kraj.  


I kao planirala sam jedan kratak zapis, kad ono, međutim. Mali Romanopisac Iv. U svakom slučaju, želim da se zahvalim Tanji Tanacković i Marku Ranđeloviću na ovom intervjuu, na opuštenoj atmosferi, lepim kadrovima, fotografijama za ovaj post i muzici. Da nije bilo njih, hehe, ne biste ni znali kako izgledam uživo i koliko detinjast glas imam (i dalje me tete iz telefonskih reklamnih službi pitaju da li imam nekog punoletnog u kući). :) I moram da se pohvalim (ako moj tata kojim slučajem ovo čita zajedno sa mamom tamo u dnevnoj sobi moje prve kuće, pa onako naslonjeni jedno na drugo) nisam rekla ''kako se zove''! :) Imam ''strašno'' i ''puno'', ali ne i ''kako se zove'' i ''bukvalno'' x 100! :) 




Svideće vam se i ovo

40 komentara

  1. ja sam vas gledala vec, a malo sam se razocarala sto nisi dala njanji malo da prica, ali i to sto je rekao je bilo korisno svim ostalim macicima :)
    elem, salu nastranu, volela bih da je ovako nesto postojalo kad sam ja upisivala srednju i fakultet. jako korisna stvar.
    ocekivala sam kako se zove, kao sto si rekla na fejsu:D, ali nije se desilo, sve je bilo super <3

    ReplyDelete
    Replies
    1. Znam. :) Zato smo M i ja rešili da napravimo zaseban video s njim, jer su svi imali sličan komentar. U principu, vama koji ga znate, smeta što ga nema više, ali ima ljudi koji ne znaju mene, a kamoli njega - pa bi bilo glupo da ih smaramo tamo nekim mačorima. :) Biće slike i prilike! :*

      Delete
  2. ...ja sam jedan profesor koji neizmerno voli svoj posao...išla bih iz škole u školu, držala časove na jednom pa na drugom kraju grada do kasno uvece...dolazila kuci preumorna i srećna....
    arapi imaju izreku "Maktub!" što znači "sve je zapisano"....u kamenu vremena i sveta..sada kada razmislim, čini mi se da je bio jedan presudan momenat...u stvari..ja, svi mi, stižemo sa misijom na ovaj svet...i to mnogi zaborave...pa se provlače kroz vreme tražeći krivce za svo ono izgubljeno vreme kroz koje su se provukli...svi smo mi tu sa misijom, jednom ili više...ali moramo da je ispunimo...i ispunjavajući je...ispunjavamo šake srećom. as simple as that!
    "Jedina religija u koju verujem jeste ljubav, umetnost i sama ja." PERFECT! ***:
    <3

    ReplyDelete
    Replies
    1. Ti imaš jednu važnu misiju i nekako znam da je ispunjavaš baš onako kako bi trebalo!!! <3 :*

      Delete
  3. Matija Dagović10/25/2013

    Vidiš da te voli i kamera i publika! A kako i ne bi... moramo Džonu Njanjoviću poseban spotlight da obezbedimo za sledeći put, ni ne zna koliko je popularan. <3

    ReplyDelete
    Replies
    1. Džon mora da dobije svoj blog, to je to. :P

      Delete
  4. Anonymous10/25/2013

    I ti i Njanja imate prijatan glas. :D Vidis da kamera nije strasna, lepo si pricala, snimak je super, svetlo, muzika, topla atmosfera... I ove providne usi na prvoj slici su diiiivne!
    Pozdrav od mackoljubilice!
    Nevena

    ReplyDelete
    Replies
    1. Ma sve znam, kao što napisah, nakon 5 minuta sam zaboravila kako i da li dobro izgledam. Poenta video zapisa i ovog blog zapisa je u obraćanju mladima. :) ;) Jeste, ima divno prozirne uše! :D

      Delete
  5. ma ti si meni divna. :) hvala ti na ovom prekrasnom iskrenom postu, koji bi svaka mlada osoba trebala pročitati. svi se puno puta pitamo, pa zašto je ovo ovako, zašto onako, možda to nisam trebala tako napraviti, itd.. a zapravo zaista se sve događa sa razlogom i to uvijek kasnije shvatimo. kod nas kažu da prije bilo kojeg fakulteta dizajna bolje završiti gimnaziju jer te puno bolje pripremi za sve one predmete koji te čekaju, kao projektiranje, matematika itd.. upravo ono o čemu pričaš.. . :) još jednom pohvale za video, spontano, iskreno i preslatka si. :*

    ReplyDelete
    Replies
    1. Nema na čemu Nevena! :* Svaki put kada pišem ovako lične postove, malo se trgnem i zastanem na trenutak, a onda se setim koliko bi meni značilo da je meni neko tako nešto nekada rekao. Makar i jednoj osobi da ulepšam dan i povučem stav u pozitivno polje - ja sam srećna. :)

      Delete
  6. Romanopisac Iv i Njanja Fotogenicni :)) Secerni ste skroz!

    ReplyDelete
  7. ne znam, meni si lepo izgledala na snimku. ako izuzmem to sto me je boja glasa malo zbunila (stvarno zvucis kao devojcica neka), sve ostalo je bilo kul. znam da je, kada su nasa pojava i fizicki izgled u pitanju, malo tezi tas na vagi to kako sami sebe vidimo i dozivljavamo u odnosu na ono sta nam drugi kazu (narocito "smaraci" koji te ubedjuju da izgledas baaaaas mrsavo i kako treba, pa imas zelju da ih prebijes ogledalom... been there) + secam se da si pisala o tome kako ti je bitno da se steses zbog zdravlja (sto je skroz ok). za sve ostalo, mislim da sam se vec raspisala ranije: svidja mi se sto delujes kao zanimljiva i kreativna osoba, mada to sve svakako moze da se zakljuci i bez video klipa, je l. :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Ma ja se uopšte ne opterećujem sada oko toga. Ja tako pišem, volim sve da ispričam od Kulina Bana, sa svim osećanjima kroz koje sam prolazila. Baš kao što i rekoh, ovaj post, ali i video nije o meni i za mene, već za druge, mlade ljude, kojim možda bude od pomoći. :) Tako da, nije više bitno kako ja izgledam i šta drugi misle o tome, meni je samo bitno da moj savet nekome, nekada pomogne. ;) Izgled se menja - reči ostaju.

      Delete
  8. Divno. Odlican intervju a i odlican tekst. Ti i Njanja divni. <3

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala Ana! Ljubi i Njanja! :*

      Delete
  9. Ajmeeee, Ivanica i drugarica ogrlica uzivo!!! Bravo, bravo!!!

    ReplyDelete
  10. Iskreno, lepo, inspirativno. Što mu dođe sasvim uklopljeno u blog. ;)

    ReplyDelete
  11. Bravo lv, nije mala stvar:)

    ReplyDelete
  12. Ovaj post i video osvježili su mi pomalo depresivno jutro i uljepšali dan. Ti si krasna osoba bogata talentima i divno izgledaš. I kosa ti je savršena!
    Ja bih bila jako sretna da je meni davno davno netko rekao ove važne istine koje ti sada poručuješ mladima.
    Da, i mačak je poseban :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hehe, hvala puno na lepim rečima! :)) I ja bih volela da je postojalo nešto slično ovim Mojim Poslovima :) kada sam ja bila mala.

      Delete
  13. Obožavam što se zaneseš, što te asocijacije i osećanja povuku. Da nije tako imali bi samo jedan blog u nizu. Tvoj blog i ti ste mi posebni!

    ReplyDelete
    Replies
    1. Jao, hvala vam puno Vesna! :) Sto puta sam rekla da pišem iskreno, ako se nekome ne svidi, ima sijaset drugih blogova, pa neka malo provršlja. :) Jave se tako neki ljudi koji usput naiđu na ovo moje mesto pa pogrešno protumače neke moje reči, kao recimo ovde što je moje kukanje na kosu odjednom važnije od poruke koju pokušavam da pošaljem. A da sam samo napisala: ''Ja poručujem to i to'', ovaj blog bi bio još jedan članak iz nekog magazina, a ne priča sa dušom i poukom iz ličnog iskustva. :*

      Delete
  14. Hijoooj, pa sad si mi još draža, baš si slatka i prijatno je slušati tvoj glas, a i gledati Njanju, i on je neodoljiv! :D

    ReplyDelete
  15. Divan je video! Drago mi je da si ga uradila :) I mene uvek pitaju "da li je neko stariji kod kuce" :D

    ReplyDelete
    Replies
    1. Haha, onda znaš kako je! :) I meni je sada drago da sam ga uradila. :D

      Delete
  16. Baš lep video! Sviđa mi se pogotovu onaj deo kada si rekla da je jako bitno da se voli svoj posao i da treba da se stalno uči i radi na sebi, mislim da je to najbitnija poruka koju mi malo iskusniji (da ne kažem matoriji ;)) možemo da prenesemo mladima. Pogledala sam i ostale stvari na Moja Posla, vrlo dobar projekat, nadam se samo da će dati prostora i nekim deficitarnim i "malo manje kul" zanimanjima.

    Višnja

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala Višnja! :) Baš je juče, prekjuče izašao novi video, ne znam da li si videla? :) http://www.youtube.com/watch?v=FYFkzMyuyW8

      Delete
  17. Anonymous10/27/2013

    Lepo :) Ja ti detaljniji komentar poslah na slurporama@gmail.com, ne znam da li tu adresu jos koristis i da li je moj mejl stigao do tebe...da se ne ponavljam i ovde :) Pozdrav, Danijela

    ReplyDelete
    Replies
    1. Jeste, jeste, odgovorila sam ti baš večeras! :****

      Delete
  18. nikako da skupim vremena da ti napisem nesto.
    bravo za tebe jer radis ono sto volis iako je "nesigurno".sama si svoj gazda i nitko ti ne visi nad vratom.
    i sreca je da postoji internet i youtube pa da slijedece generacije mogu same vidjeti sto i kako a ne kao mi,sto to nismo imali vidjeti od koga nego smo morali sve sami otkrivati za sebe.
    i da....cvrkut&mjaukanje ;-)
    pozdrav

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hehe, onda ću se truditi da oboje cvrkućemo i mjaučemo više! Možda zajedno snimimo i neki video recept, tipa, Njanja meša čorbicu, a ja seckam za salatu. :D Ili lovi ribu, pa direktno na roštilj. :))

      Delete
  19. Ej Iv stvarno gruvas bas samo nastravi uz tebe sam

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hehe, hvala puno Dejane! :)

      Delete
  20. Mogu ti reći da se slažem sa tobom...ja sam sledila svoju legendu,i nikada nisam požalila zbog toga. Ok, priznajem da nemaju svi jednake mogućnosti ni početne pozicije, ali verujem da se neka vrata svima otvaraju u životu i da je na nama kroz koja ćemo proći i hoćemo li i šta iz svojih iskustava naučiti i kako ćemo uz sve to profesionalno i lično graditi. Ja još dodajem da verujem u stalnu nadogradnju, u neprestano učenje, širenje znanja i nadograđivanje. Evo moji razni procesi učenja su trajali....pa, rekla bih neprekidno od 7.do 33.godine života....i, da ne čuje moj dragi, već znam šta bih dalje ;) I vanredno je usrećujuće biti srećan onim što radiš, stvaraš... Mene ponekad pomere iz sopstvene kože uslovi u kojima to radim i uskraćenost za uslove da uradim mnogo više i bolje...ali ljudi smo, nismo Bogovi.
    Ah da, i Onaj iz kluba je već dugo uz mene, tako da mirno uveče sklopim oči, uprkos svakodnevnim borbama, porazima i mukama i mogu reći-ja živim svoju legendu i da, srećna sam :D

    ReplyDelete
    Replies
    1. Kako si to lepo sročila, pa naravno. :) Daaa, čoveče, pa živimo naše lične legende. Još kada imamo ONE osobe kraj nas, da se raduju našim pobedama i da nas gurkaju i bodre u porazima - pa ima li šta lepše? :) Slažem se da je svakome teško na neki njegov način, ali zato smo svi toliko prelepi u toj različitosti i pobedama, uspesima i zanimanjima. ;)

      Delete