food adventure

HomeMade Company - sladoled harmonija

June 01, 2016

Kada kažem leto - prvo pomislim na voće, boje i sladoled. Ovo prvo mogu da jedem dok ne puknem, ovo drugo se uglavnom vidi na mojoj letnjoj odeći, a treće volim više nego išta, al' ne smem puno zbog IRS-a. 

Delim ljude na one koji vole voćne ukuse sladoleda i one kojima oči cakle na mlečne. Ja sam ovo drugo. Uvek kombinujem čokoladu, vanilu i lešnik. I nikada ne ubacujem voćne ukuse u combo, ma koliko oni dobro izgledali zajedno.


Prošle jeseni, pozvana sam u goste u proizvodnju čuvene domaće manufakture - HomeMade Company. Kako sam samo nedelju dana ranije pre tog poziva saznala za IRS i krenula sa terapijom, plakalo mi se od muke. #plaky

Međutim, nakon teških i dugih pregovora, Matija je rešio da krene sa mnom na taj strašni zadatak degustacije najboljih kolača u gradu. Ja naravno nisam odolela, pa sam morala makar jedan griz da im udelim, dok je moj poslovni partner završavao ostatak. 

Imala sam prilike da probam i njihove raw cakes proizvedene bez termičke obrade, od sirovina biljnog porekla, koje ne sadrže šećer, trans masti, brašno, niti bilo kakve sirovine životinjskog porekla.


Kao bloger, retki su trenuci kada ćete na nekoj degustaciji ili promociji moći da uživate bez gužve i cajtnota u kome morate i da okusite, uslikate i proćaskate. Zbog toga smo Matija i ja izuzetno uživali u HMC-u dok nas je direktor Dejan Đorđević lagano provodio kroz odeljenja proizvodnje i pričao anegdote, ali i činjenice, kao npr. da je ova Nugat torta na fotografiji ispod njihova prava maskota!


Dva godišnja doba kasnije, ponovo dobijam poziv da svratim do starog kraja na Palas i probam HMC sladoled. 

Biću iskrena, ja zaista jako volim sladoled. Vrelo proleće ili leto u nastajanju - ne mogu da prođu bez sladoleda. Makar jedanput mesečno nedeljno. Da ne pijem terapiju, jela bih sladoled umesto sva tri obroka... Međutim, kako to obično biva, ono što najviše volite... Cvrc Milojka. 


Ali! Kada sebi ponekad dozvolim da nahranim dušu i oči dobrom poslasticom, želim da jedem proverene i kvalitetne proizvode.

Još jesenas imala sam prilike da se uverim u kvalitet HMC kolača, sastojaka i načina proizvodnje, tako da ni ovaj put nisam sumnjala da će biti drugačije. Matija ovom prilikom nije mogao da mi se pridruži, ali je kasnije imao specijalnu ledenu dostavu.

Iako sam već skoro 5 godina na Vračaru, moj kraj je centar i Palas. Tu sam odrasla, išla u školu, šetala Lecu 16 godina, bila na prvom dejtu sa Matijom, ma proživela čitavu mlados'! I kada sam videla da se uz sam rub parkića na Topličinom vencu otvorio HMC Coffee Room, bila sam jako srećna! Čak sam i jedno posebno slavlje obeležila tamo, sa sve Mićkom (pet friendly ✔) u maminom krilu. 


Vreli, naporan dan rešila sam da popravim na kafi i sladoledu sa Dejanom upravo u Coffee Roomu. Mango je Matijino omiljeno voće i baš zbog toga pristala sam da probam ovaj novi combo: crna čokolada, malina (100% učešće voća) i mango... Oh, my!

Ovaj fenomenalni trio je kriv što je ona rečenica u prvom pasusu na početku posta precrtana! Da mi je neko pričao da ću uživati u voću na ovaj način, verovatno bih ga pitala da l' je lud. 

Da ne bude kako ovaj sjajni tim ljudi ne misli na sve nas, obavezno čekirajte njihov sajt na kome je zaista sve detaljno objašnjeno o svakom proizvodu. Npr. za raw cakes imate tabelu sa brojem ugljenih hidrata, kao i šećernih jedinica, dok su sladoledi podeljeni u različite grupe. 


Mislim da ja ne bih bila ja, da nisam probala i mojito sladoled sa belim rumom! Oh, my x 2...
Biću apsolutno iskrena i napisaću da mi je ovo omiljeni ukus ove sladoled sezone! Savršeno osvežavajuć, taman sladak, a ne gorak ili presladak, sa odličnim odnosom ruma, lajma i naravno mente koju možete videti u komadićima. Preporuka u bold!


Ukoliko ste ikada propustili HomeMade Company negde u gradu (a, iskreno sumnjam u to), na pitanje GDE? odgovaram vam sa: 

Coffee Room, kod Palasa, Topličin venac 17
Kao i Coffee Room prizemlje TC Ušće 


HMC je kao i uvek spreman za igru, pa ovog leta poklanja ''Sladoled za ekipu'' ili 12 lopatica sladoleda po izboru u Coffee Roomu na Topličinom vencu - za sve foto kreativce!

Potrebno je da napravite neku kul fotku na kojoj je HMC sladoled i da je tagujete sa #mysweetharmony, a potom će njihov žiri na svakih 10 dana birati najbolju. Ovo foto-takmičenje traje do kraja avgusta!

Instagram HomeMade Company i Coffee Room
Facebook HomeMade Company i Coffee Room


Inače, nekako sam skroz ubeđena da vam neće manjkati inspiracije za ovo fotkanje, jer su boje sladoleda opčinjavajuće, a dizajn ambalaže takav da će vam nakon klopanja biti žao da je bacite. 

I za kraj posta, dovoljno je da kažem da sam donela ledenu dostavu sladoleda Matiji i pustila ga da pogađa ukuse na slepo, a onda je oduševljeno zgrabio celo pakovanje i zajedno sa malinom i mangom, odšetao je u suton...


Ovaj post urađen je u saradnji sa HomeMade Company.

čaj

Bezbrižno

October 18, 2014

Kada mi neko spomene domaći sladoled, ja se uvek setim tetkinog. Majušne, svetlo žute kocke i aroma limuna koja nagoveštava da će to biti jedan preukusan letnji dezert. Sedimo u dvorištu Alexija, Jole, Lirkić i ja, toliko smo mali da nam stopala vise sa drvene klupe. Tetka iznosi sladoled, a Zoki priprema kameru da snimi predstavu koju smo pravili čitav vikend. Sećam se da sam ja bila zadužena za scenografiju, crtala sam drvenim bojicama po papirima koje je tetka donela sa posla i zamišljala sam kako sam stvorila čitavu prašumu od jednog tabaka. 

Možda je moja ljubav prema šoljama zaživela još tada. Oni su u svojoj kuhinji imali svako svoju šolju i sve su bile lepe i različite. Želela sam da ih imam sve i posle kada bi mi mama kući sipala mleko u neku našu dosadnu, ja sam tražila da mi kupe novu, šarenu da bude samo Moja. Ivanina šolja. 

Sećam se da kada je tetka pravila prženice, Alexija i Jole su mazale eurokrem na njih i Lirkić i ja smo bili u čudu. To nam je bilo skroz bljak na prvo oko, a onda smo ih i probali. Isto tako pamtim kako sam sva ta leta koja sam provodila tamo, bila drnda jer su me terali napolje u dvorište. Valjda mi je kao detetu odraslom u centru grada međ' sivilom i betonom, bilo nezamislivo da sve svoje dnevne zadatke i doživljaje radim i provodim na otvorenom. Bilo mi je hladno ili neudobno, a zapravo nepoznato, jer sam svo vreme provedeno kod tetke želela da provodim samo u sobi mojih sestara. Tad sam već bila odlučila da ću jednog dana biti umetnik i divno uređena soba za devojčice bilo je sve što me je tada interesovalo.

Alexija je imala sekreter, jako lep i bila sam strašno ljubomorna na nju. Silno sam želela da sate provodim za tim stolom crtajući, dok su mi svi dosađivali sa igrarijama u dvorištu koje me uopšte nisu zanimale. Tada sam razmišljala samo o uređenju svoje sobe i imanju jedne za sebe (za početak), koju ne bih morala da delim sa Lirkićem. Igrarije u dvorištu, bašte i đakonije me tada još uvek nisu zanimali. 

Lirkić Mahanda je moj mlađi brat. Mislim da je taj nadimak nastao tu negde tih godina, rekla bih da mu je to bio alter ego. Ja sam oduvek bila Ivi, dok su Alexija i Jole ostale Alexija i Jole. Lirkić je sada Miki ili Miško. Leta kod tetke su mi najlepša sećanja iz detinjstva. Raspust smo jedva čekali samo da bismo što pre išli na Zvezdaru i dane provodili u društvu njih dve. Meni je falilo žensko društvo za igranje, dok je njima falio hiperaktivni dečačić za jurcanje. Barbike ili bicikli - nalazili smo vremena za sve po malo.

A onda smo počeli da odrastamo i ljuljašku na trešnji je zamenio sto za stoni tenis, dok je mali šator na travi u obliku kućice, dobio zamenike u obliku lejzi begova. Limunadu je zamenilo vino ili Zokijev mućkani latte, a dnevne rođendane su zamenile ponoćne žurke. 

Iako smo odrasli, i pronašli svako svoje interesovanje, nismo prestali da se okupljamo.



Kako sam odrastala, tako sam sve više vremena želela da provodim u njihovom dvorištu, nego u sobi za devojčice. Samo odjednom se desio 1. maj kada je nekoliko nas sedelo zavaljeno u tetkinu veliku ljuljašku, pilo kafu i konstatovalo kako je dvorište u kome smo uživali, jedno od najlepših skrivenih oaza u gradu. 

U tom trenutku sam poželela da nađem onu malu Ivanu od 7 godina i da joj kažem kako bi trebalo da izađe iz sobe i odvoji se od sekretera i uživa u zelenilu i cveću tetkine bašte. No, dobro, sve je nekako došlo na svoje mesto, uspela sam da izbalansiram između crtanja i maštanja o sobi za devojčice i uživanja u cveću i zalivanju bašte uveče dok letnje sunce zalazi za brda Zvezdare.


Ovo snimanje smo uradili još prošle godine tokom septembra, ali sam zakasnila sa objavljivanjem usled ostalih obaveza i postova. Seriju smo radili za iStock, a Alexiju i Joleta sam nagovarala dobrih nedelju dana da mi poziraju. 

Dan je bio topao i sunce je bukvalno blještalo. Na kraju smo morali da se dovijamo uz pomoć opreme kako bismo napravili bilo kakve uslove za dobre fotografije. Međutim, taman kada se Alex opustila, sunce je počelo da zalazi i nekako se sve savršeno uklopilo. 


Kroz život nam se dešava da upoznajemo različite ljude, stvaramo prijatelje i u poznim godinama, ali i prekidamo prijateljstva kao i kontakte sa članovima porodice. Naravno, neki koraci su opravdani, dok pak neki i nisu već se jednostavno desi da se ljudi otuđe. Ja nekako verujem da se i to dešava sa razlogom, da se za ljude do kojih nam je zaista stalo - zaista i trudimo i da i pored života, silno želimo da ih zadržimo u njemu. 

Rastužim se dok razmišljam o ljudima koje smo izgubili kroz život, ali se onda okrenem i pogledam kako su decenije prošle od kada opet neke druge ljude imamo. Sa nekima od njih delimo prve korake u pelenama, ili prve igračke, prve časove u školi ili prve žurke. I zapravo zajedno živimo, doživljavamo, smejemo se, slavimo i sećamo se.

Rekla bih da je čitav ovaj dan kada su nastale ove fotografije, jedan omaž našem bezbrižnom detinjstvu i igranju na travi, sa plastičnim šoljicama za čaj, grickanju tetkinih slatkih đakonija i čitanju Mikijevog almanaha. Samo nam je Lirkić falio, dakle mali, nećeš se izvući sledeći put! :)


Stajling i dekoracija: Mali Iv
Fotografije: Dragana Đorović i Jovan Marjanov * Novi Dirižabl 
Modeli: Alexija i Jole
Asistenti: Zoki, tetka i Beca


arts and crafts

Tri boje: praznici

December 09, 2013

Najlepše doba zimskog dela godine i tačka. Koliko nam god teško padali jesenji meseci, kada naiđe decembar – godina dobije na smislu. I tako već godinama unazad, radujem se 12. mesecu kao malo dete. Strpljivo sačekam da prođu kiše i njeni potoci nagomilani opalim lišćem i onda se prepustim prazničnoj euforiji. 

Ta euforija se ne odnosi na jedan dan ili jednu ponoć, već se odnosi na skoro dva meseca divnog i ušuškanog osećaja zime iz ruskih bajki. Zbog toga mene ne zanima mnogo odgovor na ono pitanje: ''Gde ćeš za Novaka?'', već me zanima da li će biti snega tih dana dok budemo odmarali u toplim domovima, tamo, nakon 1. januara. 

Prošle godine sam imala seriju postova, koji se odnose na prazničnu dekoraciju, pa ako ih već niste prelistali, to možete uraditi i sada, jer su odveć aktuelni:


Ove godine, na moju veliku radost, pripremila sam vam postove sa prazničnom temom, ali u sopstvenoj izvedbi. Ponovo sam se udružila sa Draganom i Jovanom, tako da sam još početkom novembra morala da preslušavam gospodina Bubléa, kako bih se ubacila u snežni/novogodišnji mode. Obavezno mi javite kako vam se dopada ova Slurporama - Xmas Edition dekoracija! :)


Prošle godine sam vam objasnila da ja najviše volim prazničnu dekoraciju u one tri tradicionalne boje: bela, crvena i zelena. Zbog toga sam i ovaj put napravila predlog dekoracije u kombinacijama ove tri boje. Zlatna jeste popularna ove zimske sezone, ali ja više volim srebrnu, pa je ona highlight detalj. Zaljubljena sam u ideju kako se savršeno uklapa uz belu.

Znala sam da u ovoj postavci mora biti kolačića. Zbog toga sam odmah pozvala Ljiljanu iz Creative Cookies i Natašu iz Hangri Kapkejka da se dogovorimo oko dizajna i boja. I na njima se može primetiti combo tradicionalnih boja i srebrne, ali tu je i ova natural boja biskvita koja je tako fotogenična, da sam je kasnije iskoristila kao inspiraciju za post o pakovanju poklona (u pripremi). 


Kada sam skicirala postavku, nisam imala zamišljenu jelku, jer je u prvim danima novembra verovatno ne bih ni mogla naći, ali i pravo da vam kažem, do sada još uvek nisam pronašla dovoljno bujno drvo koje bi ispunilo moja očekivanja. Zbog toga sam se odlučila na grančice, samo da bih mogla da okačim ove moje staklene ukrase. Osušene grane (koje su već same opale) sam ofarbala akril belom bojom. Postavila sam ih u Pokal i posula sitnim sivim kamenčićima. Na taj način, baza ''jelke'' je bila dovoljno teška da stoji čvrsto na zemlji, ali i da dozvoli granama da samostalno poziraju bez oslanjanja jedna na drugu ili na stranice Pokala.

Natašine kapkejke sam postavila u šoljice i ubacila sam crvene detalje. Na Trgu se upravo otvara ono veselo, novogodišnje selo i jedva čekam da odjurim tamo i pokupujem prave candy cane slatkiše! Za ovu postavku sam iskoristila staklene ukrase koje sam pažljivo sakupljala po gradu još pre nekoliko sezona. 


Verujte mi, bilo mi je izuzetno teško da čuvam ove fotografije do danas. Svaki čas sam ih otvarala i uživala u njima, želeći da ih odmah čitavom svetu pokažem. Međutim, samokontrola je morala da proradi, jer bismo u suprotnom i sve kolačiće pojeli. Naravno, kapkejke smo smazali još taj dan kada smo radili ovo snimanje, ali medenjaci su mogli da stoje malo duže, pa smo ih iskoristili i za ostala snimanja. Od pune tri kutije, uspela sam da sačuvam samo par komada za uspomenu. :) 


Kako u crveno-beloj postavci nisam mogla da izbegnem mleko i papirne slamčice, tako u ovoj zelenoj nisam mogla da preskočim čaj sa štapićem vanile i cimeta. Zelena šolja je izazvala burne reakcije na Facebooku, pa vam i ovom prilikom moram reći da sam je uzela u Kiki pre dve godine. Postojala je i crvena, i u nju staje čak 1l tečnosti! 

Zabavna je činjenica da se čovek tek u momentu pakovanja stvari za snimanje, seti svih predmeta u ove tri (četiri) boje koje može iskombinovati kao praznični dekor. Tako sam i ja u poslednjem momentu pred odlazak u studio spakovala i ovaj crveni čajnik, pa crvenu kutiju za biskvite, tufnastu salvetu, itd.


I na kraju je sve ispalo veselo i baš onako kako sam želela! :) Naravno, energija i ideje koje delimo Dragana, Jovan i ja su neosporno dobre, pa zbog toga naša saradnja i daje ovakve rezultate. Silno sam želela da ponesem ono drvce kući, međutim, plašila sam se da bi svi ukrasi popucali usled Njanjinog pentranja po njemu. Ali, poslednji primerci medenjaka su i dalje kod mene, te praznična euforija i kićenje u Slurporama domu – može da počne! XoXoXo!


Art direktor: Mali Iv
Fotografije: Dragana Đorović i Jovan Marjanov * Novi Dirižabl 
Medenjaci: Creative Cookies
Kapkejksi: Hangri Kapkejk
Papirne slamčice i washi trake: Srećno Dugmence



čaj

My cup of tea/coffee

November 26, 2013

Nekada mi je toliko teško da započnem neki post. Imam priču u glavi i znam o čemu bih vam pričala, ali mi fali uvod. I onda ostavim otvoren post i kursor da blinka satima, buljim u monitor i tastaturu naizmence i samo uzdišem, jer nijedna uvodna rečenica nije dovoljno dobra. 
I na kraju  pustim da prođu dani, jer kada nisam lepo raspoložena, ne mogu da zalazim u ovaj moj kutak...

 Kasno je popodne, slušam Synthesis - Vo Naše Selo. Umesila sam domaću pogaču i njen miris se prostire stanom. Peć već odavno duva, tako da nam je dom topao i ušuškan. Njanja je na svom otiraču kraj peći i pažljivo osluškuje korake u hodniku zgrade, čekajući da se M vrati sa posla. Skuvala sam moku i uživam u slatkom ukusu čokolade. Ovo nije smiraj dana, ali ja se tako osećam.

 Razmišljam o obavezama za sutra. Kako sve uklopiti, kako sve postići i kako ne dozvoliti padu raspoloženja da utiče na produktivnost, motivaciju i ideje... Ponekad pomislim da bi život bio mnogo lakši da sam samo delić neke velike mašinerije i da mi je posao da svakoga dana ispunjavam jedan te isti zadatak, bez razmišljanja i puno mozganja, poput robota. Jer ovako, svakog jutra moram da se probudim i u roku od sat vremena nateram sebe da budem: budna, orna, energična, vesela, ekspeditivna, kreativna, tačna i brza. 

A to je teško. Verujte mi, to mi je najteži deo dana. 


Posebno danima kakav je ovaj: hladan, tmuran i ovlažen nekim bljuzgavim snegom. Ali dobro, idemo dalje, ustajemo, rastežemo se, krećemo u borbu sa kilometrom obaveza i mejlova u inboxu. Ne odustajemo, jer do vikenda i bezbrižnog izbegavanja zvonjave telefona ima još tri i po dana.

 Ono što me pokreće ujutru, jesu male stvari kojima se radujem unapred. Probudim se i ne ustaje mi se iz kreveta, ali nateram sebe da pobrojim sve rituale koje mogu da obavim u narednih sat vremena. Od maženja sa Njanjom koji je obavezno tu negde pod pokrivačem i gura me svojim šapicama sve više ka ivici kreveta, do kuvanja najaromatičnijeg toplog lattea u onu novu šolju koju sam dobila. Onu novu crvenu šolju koja je savršeno glazirana spolja, ali je iznutra svetlo krem, pa kafa sa cimetom u njoj izgleda još privlačnije. 

 I OK, već sam na nogama jer sama pomisao na miris mleka i cimeta, nove plejliste koja svira i gomile zanimljivog sadržaja na omiljenim blogovima – jednostavno pumpa energijom i motivacijom. 


Koliko god to delovalo bezazleno, ali u danima kada nam manjka volje, male stvari zaista mogu da naprave razliku i utkaju dodatnog elana. U poslednje vreme dobijam toliko mejlova u kojima mi se javljaju osobe koje imaju taj dar koji im omogućava da prepoznaju te male stvari. Pričaju mi kako i one imaju omiljene šolje i rituale, kako se raduju knjizi u krevetu, šetnji sa dragom osobom i ljubimcem, ili spremanjem ukusne paste uz čašu vina. Poveravaju mi se kako im je drago jer postoji neko mesto u online kosmosu koje im omogućava da se ne osećaju čudnjikavo, ako za svaki napitak imaju posebnu pjadelu i ako dekorišu kuću nedeljama pred praznike. I ja sam srećna, jer gajimo jednu zajednicu obožavatelja malih stvari. :)

A tu su i ti mali darovi od dragih ljudi, koji stižu u pravo vreme, baš kao da je poštar znao kojim danima treba da zazvoni na vrata. Pa trenuci ushićenja dok se koverta otvara i iz nje izvlači upakovan poklon, sa sve folijom od mehurića čije deliće moram malo da ispuckam pre no što otvorim paket. 

Tu je dar od Ivane, jer me tako dobro poznaje, pa mi upakuje kekse Anđele, knjigu za pod pokrivač, par kesica čaja, ali i vino. Da me dobro oraspoloži i da imam zabavu za svaki deo dana. 

Onda stigne velika pizza kutija od poštara, ali nije pizza u njoj, već najnežnija mušema, sa roze čajankom u vidu motiva. Zahvaljujući Moo Moo Shemi, pa naravno. Sada mi samo ostaje da odaberem idealnu šolju za ovaj Mad Hatter Tea Party!

Ili ono kad Lalica svrati pred snimanje u Dokolici do mene, pa mi ostavi na stolu paketić sa posebnim začinom za buritose i nekoliko kesica čaja koje do tad nisam probala. 

Da ne pominjem one hrizanteme koje su mi Mušmule dale onomad na Salašu, pa sam bila sva srećna to jutro kada je ogrejalo sunce i stan je bio okupan najrazličitijim jesenjim bojama, od zlatne, preko oranž do oker.

Ubrzo potom, stan je zamirisao na voćne kupke, jer mi je stigao veliki paket iz Holandije, u kome mi je Ksenija zapakovala najšarenije handmade sapune koji su zapravo bili inspirisani mojom blogom. Da ne pričam kako Njanja danima nije vadio njuškicu iz te kutije.

A onda poređam sve te divne predmete po radnoj površini i počnem da zapisujem ideje za postove i projekte, pa mi M donese sendvič od mekane integralne kifle, da imam uz kafu, dok on spremi ručak. 

To su ti ljudi koji vas poznaju i vole da vam ulepšavaju život i dane sitnicama. Tako moja Tića zna šta treba da donese, kako bi ono teško razbuđivanje ponedeljkom išlo brže. Kesica Oreoa, za uz latte i dan može da počne. 


Uglavnom, te male stvari nisu samo stvari, već su i gestovi ljudi koje volite, koji su vam bliski, ali i onih koje ne poznajete baš toliko, ali umeju da vas i te kako obraduju. Kako bilo koji dan može da bude ružan ako prepoznate i makar jedan minut takve dobrote u nekome? 

Meni je pre nekog vremena ulepšana jedna čitava nedelja, samo zato što sam se upoznala sa jednom divnom i izuzetno vrednom damom koja pravi magiju od kolačića. Dok sam nabavljala cookies za snimanje koje ću vam pokazati od decembra, u ćošku jedne posude, uočila sam keks koji je imao identičnu šaru kao moja šolja! Ljubičastu na bele tufne! Još u obliku srca! Zamolila sam je za koji komad, jer je neverovatno kako dobro idu zajedno. Nije ostao za ukras, jer su Ljiljanini keksi toliko ukusni, da vam posle toga prsti mirišu na cimet satima. 

Živeli dobri ljudi, lepi trenuci, minuti sreće i male stvari, jer svi su oni moja šoljica čaja.