Razmišljanja pred sneg

12/03/2014

Povremeno kliknem na svoj blog pa prelistam stare postove. Ne umem da objasnim emocije koje se tada rađaju, pa bih radije rekla da je to skup osećanja. U prvi mah se nostalgično osmehnem kada vidim fotografije našeg starog stana i moje kuhinje, a onda me obuzme neki stid jer u tekstu pronađem gramatičke greške ili previše ličnih detalja. Onda nastavim da listam, pa naiđem na post o sređivanju plakara i shvatim da se uopšte ne sećam da sam ga pisala i sama sebe potapšem po ramenu uz misao: ''Uuu, ovo će mi koristiti kada budem sređivala komodu''. 

Nastavljam listanje kao da čitam tuđi blog, pa se zabuljim u neki post i sa radoznalošću čitam do poslednje rečenice. Smešno je, jer to su moje reči, a zaboravim da sam ih pisala. Isto tako naiđem povremeno i na neku od onih mojih fraza koje obavezno obrnem, pa se začudim jer se nešto ne sećam da sam ih ikada upotrebljavala.

Tako ja zapravo srećem sebe iznova i iznova, upoznajemo se i prisećamo zajedničkih trenutaka.

Da li je taj osećaj nepoznatog prisutan jer sam se promenila? Da li razmišljam drugačije i da li osećam drugačije? 

Na početku stvaranja ovog bloga, a vala i dobrih godinu dana nakon toga, pisala sam priče iz života. Tužne, setne, srećne ili presrećne, sve su imale svoje mesto. Međutim, obaveze, poslovi i projekti su me stigli i onda sam počela da posustajem sa pisanjem ličnog i sve više sam se hvatala uopštenog. Kako je broj čitalaca rastao, tako je moja želja ka pisanju slabila. 

Dosta dugo sam razmišljala o problemu i shvatila sam da sam izgubila tu mogućnost pisanja o bilo čemu što mi se prohte. Nešto mi nije bila interesantna ideja da pišem o svom nezadovoljstvu društvom ili licemerju među ljudima na mreži, a opet nisam mogla sve to da gurnem pod tepih i kažem: ''E, hajde sada da se pravimo kako je lep ovaj svet i da pišemo o tome''. Zbog toga sam se malo otuđila od svog bloga i valjda je to razlog što kada čitam neke starije postove, imam utisak kao da čitam blog tamo neke Ivane. 

Svako bih veče, kada bih pozavršavala sve sa svojih dnevnih to do listi, sedela dobrih pola sata piljeći u ove prazne stranice i razmišljala kako bi bilo lepo da sednem i napišem nešto, jer me svrbe prsti, a i misli su se nagomilale. A potom bih pogledala u sat i shvatila koliko je kasno, kako sutradan imam mnogo obaveza i potreban mi je san i odmor. Nemam vremena da sedim i pišem nekoliko sati, jer ja ne umem da napišem redak ili dva. Ja pišem online romane i za jedan je potrebno mnogo sati. A vreme je dragoceno.

Smešna je činjenica da mi je blog zapravo nagomilao sve te obaveze. Od posta do posta, sa ponekim projektom, ilustracijom ili fotografijom, došla sam do skoro full time posla samo od angažovanja preko bloga. A samo sam želela da pišem i fotkam.

Iskrena da budem, u jednom trenutku sam jedva po'vatavala sve konce. Ustani, trči, farbaj, šmirglaj, postavi, fotkaj, postuj, dođi kući, skuvaj, obriši, javi se, nahrani ih, okupaj se, organizuj se, edukuj se, ispruži se, naspavaj se! Čovek se i pored (trenutno) četiri planera i sveske izgubi. Makar izgubi osmeh ili snagu, želju da se bavi sobom i svojim najbližima. ''Čekaj samo da mi se završi ova nedelja, haos mi je!'' i tako svake nedelje, svakog meseca, u nadi da će se nešto promeniti.

A ne menja se, već sve postaje gore. Stare obaveze se vuku, nikako da se završe, već uskaču nove, guraju se, gaze sve pod sobom. ''Kako da ne prihvatim ovaj projekat, bitan mi je za portfolio?'' ili ''Kako da ne pomognem njoj/njemu?'', ili ''Kako da uradim ovo tako bezveze, mora da bude savršeno, hajde da odložimo za sledeću nedelju kada budem inspirisana?''... Problem sa inspiracijom je trn u oku, pakao, ebola, kamen spoticanja. 

Patim od te bolesti koja se zove perfekcionizam. Ne znam gde je koren tome, ali plašim se i da pitam. Na faksu sam svojevremeno poništavala ispite sa dobrom ocenom jer nisam imala deset. To mi je nekako najočigledniji primer moje bolesti. Ili u gimnaziji, bežala sam sa biologije, jer sam znala da će da me izvede pred tablu, a ja nisam bila zadovoljna kako sam naučila, pa sam odlagala za ''kada naučim bolje''. I silno sam se nervirala oko svega toga, bez razloga sam svoje vreme bukvalno poklanjala Gluposti. 

Onda sam odrasla, pa sam se osamostalila, pa zaposlila, pa udala, i sada imam zilion više obaveza nego onda dok me je samo mučila istorija umetnosti ili biologija. Što bi rekli, jedno vreme sam se koprcala. A onda sam se razbolela. 

Samo vas odjednom ošine ona rečenica ''Zdravlje je na prvom mestu!'', te uočite istinu u njoj. Pa se onda prvo malo uplašite, pa negirate, pa plačete i na kraju ustanete i kažete: ''Hajde, krajnje je vreme da nešto menjamo.''... 

Naučiti da kažete NE. Jako bitna lekcija, dugo mi je trebalo da je naučim. I lakše vam je kada realno sagledate svo svoje vreme i jednostavno priznate sebi da ipak NE MOŽETE sve i da je bolje da neki projekat ne prihvatite. Zarad zdravlja, makar.

Legati ranije u krevet. Filmovi su ostali u drugom, trećem planu, a ja sam se prilično namučila kako bih od svoje spavaće sobe napravila oazu mira sa nekoliko kilograma zimnice u vidu knjiga na noćnom stočiću. Nema lepšeg uspavljivanja od šuškanja stranicama.

Ustajati ranije. Priznala sam sebi da bez kafe ne mogu. Probala sam sa čajem, limunadom, vežbama, umivanjem, ali jednostavno takva sam - Spavalica sa velikim slovom S - i potrebno mi je najmanje sat vremena da prestanem da mrzim sve(t) oko sebe tik po buđenju. Zbog toga sam rešila da kafa bude moj jedini porok jer ako i nije do kofeina toliko, do rituala je i zveketa keramičke šoljice o moju staklenu ploču ispod aparata za kafu. 

Otići OFFLINE. Moj posao zahteva od mene da budem barem dva do tri puta dnevno na Facebooku, ili na mreži uopšte. Zbog toga se sve više u toku dana trudim da stavljam računar na sleep, da utišavam telefon i gasim notifikacije. Prija, ponovo počinjem da vidim. 

Dnevnike, novine, televizije na IGNORE. Ovo traje već godinu i po dana i iako se povremeno osetim kao tuta-muta jer nisam u toku sa svetskim dešavanjima, osećam da bolje spavam i manje mi trnu leđa od napetosti.

Okružiti se listama. Na zidovima, policama, na telefonu, u svesci, u knjizi. To do liste na sve strane, jer osim ako nas ne proganjaju, lenjost u nama pobeđuje i sve se odlaže i vuče. Nema da išta ostane da visi, sve mora biti podvučeno pink markerom i štiklirano, do poslednje stavke.

Lošim prijateljima i lažnim ljudima dati UNFOLLOW. Ne samo u online svetu, već i u stvarnom životu. Drago mi je da smo se poznavali, što bi Staša rekla u poslednjem članku, nismo se razumeli, doviđenja. 

Dobrim prijateljima i dragim osobama dati VOLIM TE. Što više, u neograničenim količinama, može u kombinaciji sa zagrljajem i poljupcem, obavezno ujutru i uveče. (Ne)dozirati do kraja života, hronično, zarad zdravlja makar.

I za kraj prvog poglavlja ''Kako da budem zdravija osoba'': slušati svoje savete i narodne mudrosti. ''Sreća je u malim stvarima'', ''Sve se dešava sa razlogom'' ili ''Svaki trud se isplati'' pa takođe ponoviti par puta kao mantru, samo da se podsetimo ili trgnemo. :) 

Svideće vam se i ovo

32 komentara

  1. Ivana s početka blogovanja je učinila svojim tekstovima da je upoznam, osvojila me je!
    Sviđa mi se i današnja.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Vesna, nekako je interesantno da ste onu današnju zapravo upoznali takođe, samo uživo! ;)

      Delete
  2. Uozbiljila si se, ali nisi dosadna i naporna kao većina sadržaja na internetu. Mislim da će mnogi od nas deliti emociju: nedostaješ nam, i možda je vreme da se misli o novom medijumu... Štampana forma, recimo. <3

    ReplyDelete
    Replies
    1. Uh, nećemo maštati toliko. Možda za par decenija, kada se skrasim, pa razmislim ponovo. :)

      Delete
  3. puno istine u ovom tekstu..obveze sustižu. ja sam još student, pa ne želim unaprijed razmišljati kako će to biti, ali moraš biti sretna jer ti je blog donio mnogo dobroga i eto, kako si i sama rekla, skoro full time posao i radiš ono što voliš, a šta je ljepše od toga?! Draga Iv, i ja se često vraćam na tvoje stare postove i moram ti reći da mi fale. Ali, vjerujem ti kad kažeš kako s većim brojem ljudi, dolazi polako do otuđivanja..Iako se iskreno nadam da ćeš nas povremeno iznenadit s nekim, makar inspiracijskim postom, a volim i gledati slike tvog interijera :) ... I iako ima ljudi koji ne zaslužuju follow i koji prate druge samo eto da bi bili viđeni i da bi vidili, ima nas i koji volimo to što radiš i čitaju te uvijek. Puno ti pusa šaljem :*

    ReplyDelete
    Replies
    1. Ah, razumele smo se. :) Sećam se da dok sam bila student, jedini problem mi je bio kako da dam ispite u roku, kako bih imala čitavo leto slobodno za izlaske. Ali dobro, sigurna sam da ću za 10-ak godina pročitati ovaj post sa nostalgijom i reći: ''Eeeee, kad se setim kako sam samo malo obaveza imala nekad''. Slažem se sa: ''Ali, vjerujem ti kad kažeš kako s većim brojem ljudi, dolazi polako do otuđivanja'', nisam znala da će biti tako, ali jeste, posebno kada ljudi koji te ne poznaju očekuju nešto od tebe - a to nisi ti. I onda da ne bi razočarala, ti ni ne pišeš. Ljubim Matea! :*

      Delete
  4. Ti si bre jedno srce divno. Takva si zapocela blog,pa se malko ususkala i sakrila. Al dzaba,to se vidi u bojama kojima bojis svoj stan,u emocijama kojim zrace tvoje fotografije,u svemu svemu. Zato ja ne prestajem da te vidim sustinski istu,ok sada ozbiljniju,uzrasliju,auzetiju,mozda i umorniju...ali u dushi istu.
    I zelim ti da slusas i postujes sebe,svoj organizam i svoje bice. Da se ne iscrpljujes i da nadjes pravu meru uzivanja i realmog zivljenja.
    A opet,evo mene sebicne,glasno podrzavam Matijin predlog-daaaa,stampana forma!!!!!
    I najvaznija je stvar pronaci svoje DA i svoje NE. Ume u pocetku biti neprijatno ali vremenom se "uvezba" i zaista prija. Jer i nase DA i NE su deo price o postovanju sebe.
    PS I ja sam ovih dana vratila kafu u svoju svakodnevnicu. Nema vece radosti nego kad uspemo dragi i ja da umirimo bebana dovoljno da zajedno popijemo kaficu. Da,nije do kofeina,vec nekako do tog obreda,do toga sto nesto, uprkos ludnici kou je beban napravio,opusteno delimo i sto nas opusta :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Valjda sam preusmerila tu energiju i entuzijazam sa pisanja na stan. Tako je kod mene, moja mama voli da kaže kako sve radim iz sve snage. Razmišljala sam kako verovatno neću imati prazničnu dekoraciju ove godine, jer ću ideje preusmeriti na Baštu, pa bih da jedno odradim sjajno, a ne dva, polovično. Tako je i kod pisanja, unela sam se u sređivanje stana, te kada završim sa poslom, ja umesto da sednem da pišem kao nekad, ja odem da krečim sobu ili sređujem police. :) Ali dobro, sve to ima svoje lepe trenutke, tako se i stvara lep sadržaj za blog, nove fotografije i novi postovi... A vas četvoro zamišljam kako ste ušuškani, dok bebac pajki, Darma čuva - vi kafenišete. :*

      Delete
  5. Ne gubi osmeh... to nikako. Imaš muziku koju možeš da čuješ dok još nastaje... i nas što volimo da pročitamo misli nekad toliko lične da nas podsete da smo okruženi ljudima. Nadam se da će ih biti još ovde <3

    ReplyDelete
    Replies
    1. Sandra, tako se uvek obradujem tvojim komentarima, i kod mene, ali i kod Matije! :) Nije da sam izgubila osmeh u potpunosti, nego sam više sa onim izrazom zabrinutosti i napetosti ''da li stižem i postižem baš sve na vreme?''... Sve je to deo odrastanja, sigurna sam da ću se menjati za još 90 stepeni kroz godine, ali volim da zastanem i razmislim o svemu i zapitam se da li idem pravim putem i koliko mi sve to prija. :*

      Delete
  6. ...čitam i polako shvatam da sam imala baš toliko godina koliko i ti kada sam to isto shvatila...mada priznajem da sam imala veliki problem i dalje da usporim...i dalje nerado priznajem da mi je teško da to primenim (helloooo, prošle nedelje sam ušla u 9. mesec svoje prve lepe trudnoće i to je bila poslednja nedelja mog držanja časova privatnim učenicima)...
    ali, da...definitivno kristalno jasno vidim sve ono što je vredno mog pogleda, moje misli o tome i mojih reči i osećanja pobuđenih time...i ti ćeš uvek to znati i to je ono što tebe čini tobom...dešavaće ti se još ihahaj puta da se zaboraviš i da stvari izmaknu kontroli...ali nikada zauvek...
    šaljem ti zagrljaj Iv...za lep osećaj prepoznavanja koji si mi probudila, osećaj deljenja i zajedništva...
    <3 *

    ReplyDelete
    Replies
    1. To što si ti zvrk, iskreno, nešto ne mogu ni da te zamislim drugačije! :) Ti zračiš energijom u svakom pogledu, pa čak i rečima koje su ovde sivo na belom. Ja se zapravo radujem kada uspem da pronađem vremena za ovakvo razmišljanje. Toliko sam nekada opsednuta rokovima, lejerima, programima i poslom, da zaboravim da razmišljam o normalnim stvarima, pa čak i to umem da odlažem, u smislu: ''Hajde, razmisliću o tome kasnije kada legnem u krevet''. To je malo bezveze, nekako dozvolimo da nam se glava puni praznim mislima, nebitnim, a esencije sreće i života odlažemo ''za kasnije''. Pa kako da budemo srećni onda? :) Ljubim svo troje! :*

      Delete
  7. well, hello there soul mate...neverovatno je gde sam sve pronasla sebe izmedju tvojih redova ... i ja sam bila Ivana koja je zatrupavala sebe obavezama svaki dan, koja nije nikad imala slobodnog vremena i nije znala sta znaci "opustiti se"... sve do trenutka kad je jedan pogresan korak ucinio svoje. Pa se onda ta Ivana malo uplasila, pa plakala i na kraju resila da mora da se promeni. Ali, drago mi je sto smo i ti i ja shvatile da, ustvari - Change is good.
    A to sto si promenila stil pisanja na blogu, ja to jednostavno vidim kao usavrsavanje. I skroz mi je super.
    p.s. i da, to-do liste su zakon! :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hej imenjakinjo draga, i ja smatram da je bilo kakva promena dobra. Sigurna sam da jedna kreativna duša poput tebe to razume bolje nego iko, kolotečine su dosadne i ubijaju ideje. zato volim da se osvrnem i napravim mini mental note o tome kuda sam pošla, šta sam pre toga radila, kuda želim da idem i zašto se tako i tako osećam. Postoje ti okidači, moj je bio bolest, ali dobro, sve ima svoje razloge. :*

      Delete
  8. eto,dođu tako ta razmisljanja s vremenom.uvjeren si da si ti nesto kriv ,pa si nesto predbacujes,pa mrzis sebe i cijeli svijet; pocnu te zivcirati stvari koje vidjas po drustvenim mrezama; lazni ljudi sa laznim zivotima; trollanje idiota....dok ti se ne dogodi taj neki "switch" u glavi i sav taj weltschmertz koji lupa po tebi nekako se polako istopi i shvatis da mozda nisi ni ti uvijek bio najbolji prijatelj i da neke tvoje projekcije nisu bas uvijek bile skroz tocne i da postoje ljudi koji jednostavno nisu dobro okruzenje za tebe i previse crpe tvoju energiju i onda ti se dogodi opet taj "switch" u glavi i jednostavno odlucis da tako vise ne ide...
    sori,malo sam sse raspisao u rano jutro.shvati,nisam popio dobru kavu... ;-)
    al te razumijem... my shadow's shedding skin...
    pozdrav

    ReplyDelete
    Replies
    1. Savršeno si to rekao Saša! Pažljivo zalazim u ovakva razmišljanja, jer sam ranije imala momente kada okrivim sebe za ama baš sve, pa mi bude još gore. I onda nikako da se oraspoložim, udavim sebe u preispitivanju, pa onda davanju drugih, trećih šansi, izvinjavanju, pokušavanju da se nešto promeni. S godinama sam shvatila da se neke stvari jednostavno ne menjaju, i onda samo ili pustim da ode/odu ili se pomirim sa tim i tim. Smatram da kada dođemo do ovog stepena kada bez smetnji uočavamo probleme i naslućujemo njegov lek, tek smo onda na putu spoznaje sebe.
      Ja sam ovog jutra zakuvala vala baš dobru! ;)
      ''Be patient.
      I must keep reminding myself of this.''

      Delete
  9. Ima u ovom tekstu mnogo zanimljivih stvari, od upoznavanja sebe kroz ranije napisano i zabilježeno do upoznavanja nove sebe, preispitivanja prioriteta, bitnih stvari i koječega drugog što nam se najčešće desi upravo kad se suočimo sa nekim većim problemom (kao što je bolest).
    Samo naprijed. I ne misli da su ove promjene koje ti se sad dešavaju posljednj. Ko zna koliko će se puta život okretati i premiještati kockice iznova. :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Gordana, slažem se! :) Mislim da je krucijalna promena u ovom momentu moja spremnost na dalje promene. Mislim da sam dobila dovoljno na životnom stažu kako bih mogla da kažem: '' Oh, pa imala sam nekoliko bitnim promena u životu do sad, mislim da sam skontala kako to sve ide i spremna sam za dalje''. Ne mogu uticati na život kao takav i njegov tok, ali mogu uticati na svoja razmišljanja i spremnost! :)

      Delete
  10. Mislim da se svakom od nas koji imamo blog dešava da, kad se vratimo na prve postove, zastanemo i zapitamo se da li smo to zaista mi pisali :-) Ali, to je dobro jer znači da postoji napredak. Nisam još došla u situaciju da mi blog ''stoji nad glavom'', možda ga čak suviše neozbiljno shvatam, ali mogu da shvatim da se čovek preoptereti i da jednostavno mora da predahne na neko vreme, ne bi li se kasnije vratio orniji i odmorniji.
    Ovo za unfollow mi je, nažalost, poznato, morala sam neke prijatelje tako da ''otpratim'', nemam energije za ono što mi ne prija, jednostavno.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Sve si lepo rekla, slažem se sa apsolutno svime. :) Ja sam dosta vagala. Razmišljala sam da li želim da pođem putem biznisa i da blog u potpunosto unovčim, ili da ostane samo stranica za hobi i lepo i da ga pišem ponekad, ali srcem. Prevagnulo je ovo drugo, dosta je posla i bez bloga, pa sam odlučila da ne treba sebe siliti - kada ti se piše, ti piši. :)

      Delete
  11. divan post... pratim te odnedavno i ns Bloglovinu si mi u grupi s kulinarskim receptima, a zapravo si skroz druga kategorija. :D
    ja se isto tako s vremena na vrijeme volim podsjetiti na "staru sebe"... i bude mi super! :D

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hahaha, Lenka hvala! Sada me zanima u koju si me kategoriju ćušnula! ;) Pozdrav!

      Delete
  12. Toliko se prepoznajem, naročito ovde negde ''Čekaj samo da mi se završi ova nedelja, haos mi je!'' i tako svake nedelje, svakog meseca, u nadi da će se nešto promeniti. A ne menja se, već sve postaje gore.'' Prepoznajem se toliko da ne znam da li da se smejem ili plačem. Iskreno.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Sonja, ja mislim da je dobro i jedno i drugo. Ja se prvo isplačem, izbacim sve iz sebe, oslobodim se napetosti, a onda kada se oraspoložim i osetim bolje, nasmejem se. Ako ništa, makar za sebe. :) :*

      Delete
    2. Apslolutno ti je vreme za jogu! Čitam neke Karnedžijeve knjige po drugi put. Živeo je davno ali sve je i danas prihvatljivo i mnogo se može naučiti od njega. Razmišljajući o njegovoj teoriji opuštanja došla sam do zaključka da je joga spas! Posmatram jednu moju snaju koja se tri godine intezivno bavi jogom, to je druga osoba. Vesela, smirena, eliminisala probleme sa kičmom ... druga osoba.

      Delete
    3. Znam sve, znam. Planiram i sama da krenem, ali prvo moram neke preglede da obavim, jer imam problem sa štitnom, pa da znam šta sme, a šta ne. Ali ne brinite, osmislila sam ja neku jogu za sebe svaki dan, deluje za sada. :*

      Delete
  13. Mene su jednom pitali:
    "A zasto ti tako licno pises na svom blogu?!
    Ja sam odgovorila: A zasto ne?

    Kad se sve sabere i oduzme, negativni ljudi i stvari se polako potisnu i zaborave, odleprsaju, a ostaju dobre stvari, ljudi i dogadjaji. Uvijek kazem sebi, ako sam bar nekom pricom podstakla jednu (!) osobu, ako sam tu jednu inspirisala, "natjerala" je da se zamisli i nesto promjeni, onda sam uspjela.

    Ti si to svakako uspjela i mnogo vise od brojke 1.

    Zelim ti ostvarenja na svim planovima i radi onako kako osjecas, samo tako nisi fejk.

    D.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hej D. Htela sam da ti pišem pre neki dan kada sam videla vest za dizajnerku. Htela sam svašta da ti kažem, da ti ispričam jednu priču koja se meni desila, koja me je rastužila, pogodila, naterala da se sakrijem, pa sam onda dugo razmišljala o tome i na kraju neke stvari promenila. Onda sam pobedila... :) Tako ćeš i ti, sigurna sam. Ja već znam za jednu tvoju veliku pobedu koja se skoro desila i vidiš, ide jedno po jedno. Samo je bitno da sanjaš, posebno o stanu i kuhinji iz snova, jer ja jesam, svaki dan i mnogo jako! <3 A ti tvojim rečima itekako inspirišeš, pa sam se i ja zamislila nakon nekoliko tvojih... Ljubim! :*

      Delete
    2. A tek kad dodju deca! Onda neces imati vremena ni da se istusiras. ;) Meni sada jako nedostaje to ugadjanje sebi, i bas kao i ti, naucila sam da uzivam u malim stvarima. Jedna od njih je tvoj blog. Svakom novom postu se iskreno obradujem. Ne odustaj i ne posustaj. :)

      Delete
    3. Nessa, znam sve, razmišljam o tome svako malo! :)) Hvala na bodrenju, tu sam još uvek, nigde ne idem! <3

      Delete
  14. Anonymous12/08/2014

    Draga Iv, iako "nova" u svim tvojim redovima, htela ti to ili ne, vidi se i oseca taj tvoj "smek" i tvoja "harizma", ako me razumes. A to je ono sto raduje, sto uveseli nekome dan, sto nas drzi u neizvesnosti do novog posta, i tako dalje :). Licno ja, svakom tvom postu posvetim maksimalnu paznju, i nikad ga ne preletim, vec odvojim dosta vremena, uz dobru solju kafe, da svaki red pazljivo procitam i svaku fotografiju lepo pogledam :). Odlicna si! Zapratiti nove, a otpratiti stare, trendove, hobije, muziku, boje, pa cak i ljude, je potpuno normalna stvar u danasnje vreme.
    Misli na sebe i svoje prioritete <3

    Verni fan D. :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hej D.! :) Hvala ti na ovako lepim rečima, delom sam pocrvenela, jer i sama volim da čitam omiljene blogove na taj način, pa mi mnogo znači takva pažnja, jer znam koliko je bitna. :) Nauči čovek da nešto pusti, i da novo prihvati, ili kako se ono kaže, da zatvori jedna vrata i otvori druga! ;) Veliki pozdrav! :)) Iv

      Delete