dizajn

Pure&mono vs. etno&colorful

June 26, 2013

Ovih dana kako se s bilo kim čujem, svi su potonuli. Dobro, lađe su im potonule i zajedno kukamo na ovo vreme. Ali danas je dan bio savršen za šetnju! Ne znam da li ste to primetili između vaših svakodnevnih obaveza i frke koja se stvara svaki put pred kraj meseca.. Da sam samo imala više vremena, odavno bih otišla da trošim đonove novih patika na keju, jednom ili drugom - a možda i na oba.

Na kraju sam ipak uspela da ugrabim nekih 40-ak minuta za Kusmi Bouquet de Fleur N*108 koji sam dobila u ovomesečnoj razmeni, za isprobavanje novih washi traka koje su jutros stigle iz Srećnog dugmenceta i listanje julskog Ella. Pauziram na 155. stranici, čitam muzičke preporuke i već smišljam nove 8tracks liste. Danas mi se opet šeta ulicama Rija.


Valjda je do vrućine, ili do nedostajanja iste na samom kraju juna - pa mi se gleda Romancing The Stone i čuveni Against All Odds, da zamislim kako jurim blago kroz prašume Južne Amerike i nosim belu tuniku od lana, ukrašenu samo kožnom tračicom tik ispod struka. Hehe, uhvatilo me, šta da radim. 

Valjda je normalna pojava - posebno za ljude mog zanimanja - da imaju tu neku preku potrebu da stalno nešto menjaju u svom životnom prostoru. Tako i ja leti (a trenutno inspirisana bojama, muzikom i filmom) ne mogu da se odlučim da li bih sve presvukla u belo i uživala u skandinavskom stilu, ili bih se pak spustila do Brazila, Meksika i Čilea i tamo pokrala sve one tanane ponjave i ćupove i napravila jednu etno oazu u centru grada. Onda naiđem na šarene, plastične čaše koje sam čuvala za neki izlet, pa ponovo poželim da krečim zidove u petrolej plavu i limeta zelenu.. Dok kada udare temperature iznad 40, maštam o Maroku i jastucima na podu, atrijumima sa lotosovim fontanama i damask šarom na ćilimu.. 

Na tu temu, dok ja presvlačim jastučnice i čas iznosim teget ponjave, čas kopam po plakaru tražeći one mamine prekrivače za krevet u bojama zalaska sunca - evo jedne letnje Pinterest i 79 Ideas inspiracije u vidu enterijera, dizajna i detalja.
























leto

Summer edition: plejliste

June 25, 2013

Nisam pravila plejliste od januara, a u pripremi su već neko vreme, čak sam ih i najavljivala pre par nedelja. I evo, gotove su. Podeljene u dve grupe; one nežnije i one za đuskanje - obe posvećene letu. 

Dok sedim i radim, volim da pustim random liste sa 8tracks i ''učim'' o novim bendovima. Tako sam naišla na nekolicinu odličnih izvođača koji su me svojim neobičnim aranžmanima oduševili i naterali da njihova imena zapišem na listu ''za istražiti''. Kada se nakupila jedna dobra gomila kreativnih imena za žurku, upoznala sam ih sa svojim dobro poznatim drugarima (uglavnom novim izdanjima godine 2012. i 2013.) i udružila na projektima ''Summer 2013.''.. Uživajte! 


♫


♫


fotografija

Sećanja na leta

June 24, 2013

Još jedno leto je stiglo i kako je krenulo, opet neću mrdati iz Beograda, osim ako se ne desi neko čudo do septembra.. Svi moji znaju koliko volim more i koliko živim za njega tokom čitave godine. Ranije sam imala momente da radim i štedim mesecima samo kako bih otputovala na neku daleku plažu. Danas, radim i štedim mesecima kako bih platila račune. 

OK, možda ipak nije sve tako loše, možda na kraju uspemo da odemo makar u septembru na Adu Bojanu - na kraj sveta i da zaboravimo na sve. A možda se samo skrasimo desetak dana na Zlatiboru, u šumi među potocima, vodenicama i vukovima. Kako god bilo, samo da mrdnem odavde, samo malo. Promena: preko potrebna.

fotografija preuzeta sa pinteresta
Ovih dana sam u stanju satima da meditiram uz boje na Pinterestu i omiljenim stranim blogovima. Nisu ni te devojke koje ih vode neke cice koje imaju gomilu besplatnih milja, pa da mogu da skakuću s jedne strane sveta na drugu - ali makar žive na različitim kontinentima i lepo je upoznati mesta na kojima one piju svoje prve jutarnje kafe. 

Da mi je samo jedan dan u jednom od tih mesta.. Da zaboravim sve uređaje, sve probleme, sve ljude koji su me razočarali, da umočim prste u slanu vodu, da osetim pesak pod prstima i sunce na licu. Da mi je.. Da mi je onaj naš stan u Poreču, da možemo kao nekada otići tamo svakog leta i pustiti mozak na otavu. Tada sam imala 3 godine.



Tako sedim u svojoj fotelji, i dok pravim pauzu između poslova, srčem vodu sa kriškom limuna u kocki leda i klikćem. Putujem, već sam se spakovala, obukla, imam i šešir na glavi, bose noge - tu sam, radujem se onom talasu žege koja me zapljusne svaki put kada izađem sa aerodroma i stupim na tlo te neke druge zemlje. Uvek putujem leti, zimu ne volim. Uvek biram mesta na kojima nisam ranije bila, uvek pravim plan putovanja i mesta za obilazak.

I uvek otkrijem najbolje plaže, najudobnije taverne, najskrivenije uvale - jer prepustim se ostrvu, kontinentu - onako kako oni nalažu. Postajem lokalac, a ne turista. 

fotografija preuzeta sa pinteresta
Sećam se dok smo ranije letovali u Egiptu, mnogo pre no što je Hurgada postala turistička atrakcija, znali smo svaki kutak tog grada. Spakujemo se, sami organizujemo put, smeštaj, izlete i odemo. Iz dana u dan, samo najčistije more, najlepše plaže, koralni grebeni i egzotične ribe. Plivanje, ronjenje, istraživanje i tako u krug. Krenemo na desetak dana i onda iz dana u dan odlažemo povratak kući, produžavamo smeštaj, tamnimo sve više, progovaramo arapski, dok se ne nakupi mesec dana u tuđoj zemlji. 

Kako čoveku da bude dosadno? Kako da mu bude loše kada sa lokalnim drugarom Ahmedom odemo do beduinskog sela gde pijemo čaj i jedemo naan, gledamo zalazak sunca, punimo plastične flaše peskom iz Sahare kako bismo ga posle koristili za terrarium? Kako da vam bude loše kada vas fini šef kuhinje u malenom restoranu pozove na večeru u vašu čast i gostite se najboljim specijalitetima? 

Nedostaje mi ta sparina, taj miris mora koji se oseti u vazduhu tik pred noć. Nedostaju mi talasi, 50+ stepeni koje mogu da anuliram jednim bućnućem u najdivnije more koje sam ikada videla. Najmini bikini na svetu, preplanula koža, pesak u kosi, svetle dlačice na ramenima, stomaku, zlatne od sunca! I ronjenje.. 

Dobila sam od Ljube ta neka peraja, duga skoro koliko i ja i posle sam ih godinama vucarala sa sobom gde god da sam išla na kupanje. Bila su crna, obična, ali ja sam se osećala kao prava sirena kada bi ih navukla na stopala. Plivala sam svim stilovima, ronila do dna, krišom sakupljala mlečno bele korale, hranila ribe u bojama duge parčićima kifle od doručka. Dok se nisu pocepala, i sada već neko vreme maštam o novim.




fotografija preuzeta sa pinteresta
Nema lepšeg osećaja od peska išaranog talasima pod bosim stopalima. I onaj deo dana kada su svi napustili plaže, idu u svoje apartmane da se spremaju za noćni provod, a ti sediš sama na plaži, posmatraš zalazak i talase koji igraju. Kosa ti je ućebana od soli, stopala i šake si uronila u pesak još uvek topao od vrelog dana i smireno dišeš. Raduješ se životu. 

A uveče, kada živost sa plaža pređe na ulice, juriš one barove koji imaju svoje dvorište, skriveno iza metara lanenih tkanina u svim bojama. Pratiš baklje zabodene u pesak, pustiš da te žamor nekoliko jezika privuče i onda shvatiš da se iza tih zastora krije privatna plaža bara.. Beli, sitan pesak, sveće, lanterne, baklje i fenjeri. Nargile, jastuci, baldahini i ljuljaške razapete između palmi. Jeste, kao na filmu je, ali se dešava - tu, pred tvojim očima. U pozadini ide Desert Rose, koja je izašla prethodne godine, te smo svi počeli međusobno da se zovemo Habibi. 

Moj surfer je tu negde. U O'Neill bermudama je, preplanuo i veseo, zvezda večeri. Došao je iz Norveške. Luda sam za njim, a nisam mu se ni obratila. To leto sam napunila 15 godina.


Onda par dana mirujem, jer sam namirila potrebu za morem nekim svojim fotografijama iz analognog albuma, ali i fotografijama drugih, onih koji putuju. Naiđem tako slučajno na neku orientalnu bajku i setim se letovanja u Turskoj, šetanja od Istanbula do Marmarisa, Čanakalea, Troje, Kušadasija.. Ono što će mi uvek ostati u sećanju jesu ti njihovi bazaari, miris začina, čaj od jabuke, radosni i nametljivi prodavci. Istok.. Oduvek me je više privlačio od zapada, eh, ko zna ko su mi preci bili.. 

Da mi je sada taj bazaar, ta atmosfera, te boje, ćilimi, miris kože i tašni. Da mi je da samo jedanput prođem kroz te uličice i sakrijem delić tog sveta u jednu teglu i ponesem je sa sobom kući, da me raduje i nasmejava tokom dana kao što su ovi, kada me boli glava od niskog pritiska, kada bih se davila u Lanterni i čaju od jabuka. Poslednje godine kada sam uživala u turskim kaldrmama, napunila sam 19 godina.

fotografija preuzeta sa pinteresta
Nakon tog tinejdžerskog doba, uhvatila me je grčka manija. Sve sam farbala u teget-bele pruge, zimi sam se hranila morskim filmovima, slušala sam grčki melos, tragala sam za najlepšim ostrvom i učila sam ispite samo kako bih što pre prešla u apsolvente - da bih mogla da se zaposlim i štedim novac za veliku grčku avanturu.

A onda sam je dočekala. Dobila sam magično ostrvo, gradić ušuškan u uvale, tišinu, drvorede maslina i limuna, kilometri plaža slobodnih za istraživanje - ali ne sa pravom osobom. Nisam mogla da budem ona prava ja, nisam mogla da uživam u tavernama i salatama sa najfinijim maslinovim uljem. Nisam mogla da zaronim i zaboravim na sve svoje probleme, nisam mogla da budem srećna. Imala sam 22 godine.




Ali nisam odustajala od grčkog sna. Iako sam u međuvremenu šetala po plažama Jadrana, čekala sam pravi trenutak da zaplivam u morima teget-bele zastave. Nakon naporne godine, Mati i ja smo rešili da odemo na Skiatos. Uplatili smo dupli aranžman - tri nedelje, popakovali smo kufere i bukvalno pobegli.

Ovaj put pravo mesto - sa pravom osobom! Volimo da se sećamo, da listamo fotografije, da slušamo plejlistu koju smo pravili samo za to letovanje i da se radujemo. Da razmišljamo kako smo samo bezbrižno otišli i ostavili užareni Beograd za sobom, kako smo isključili telefone i hodali bosi plažama i ulicama ovog predivnog ostrva. 


Imali smo tu neku stenu koju smo otkrili u nekom od naših istraživačkih špartanja po gradu. Stena koja izvire iz mora, na periferiji grada. Bistra voda, mir, tišina. skrovito mesto za koje samo lokalci znaju. Posle smo batalili one plaže sa plavim zastavicama i samo smo ovde dolazili.. Hteli smo da ćutimo, da (se) volimo u tišini, da čujemo svaki udarac talasa o masivno kamenje, da posmatramo zalazak i nestanemo. Ostanemo. Zauvek.



Sve sam dobila te godine: i bele fasade sa plavim vratima, i mace na ulici i fenjere u prozorima, kaldrmu, salatu sa maslinama i fetom, pizzu sa rukolom, pitko vino, grčki puding, tirkizno more, fine plaže, kilometarske šetnje, brčkanje do zalaska i kupanje u uvalama. Vetrenjače, brodove, izlete, podmornice, ronjenje.. Savršen ten, vitku figuru, jutarnju kafu na našoj terasi, xy mesečnicu u onom restoranu za kojim sam kukala, ljubav, pesmu i njega. Dva meseca ranije, napunila sam 24 godine.


Naredne godine smo se vratili Jadranu - nije bio moj red da biram destinaciju. Uživali jesmo, ali smo tiho patili za našim grčkim snom. Obećali smo da ćemo prekršiti pravilo i jednog dana ćemo mu se vratiti. A dok godine prođu i dok opet ne kročimo na ulice tog romantičnog grada, zajedno maštamo o dalekom istoku, o Tajlandu i Phi Phi ostrvima, o slušanju Porcelaina dok avionom letimo iznad tih magičnih prizora i želimo, samo u deliću sekunde, da se više nikada ne vratimo kući. Za dve nedelje punim 27 godina.

fotografija preuzeta sa pinteresta