Svetski dan životinja

October 04, 2012

Pre tačno tri godine, sasvim slučajno i ne znajući koji je dan, usvojili smo Njanju. Zapravo, njegovo ime je Mihajlo (ne pitajte zašto, smejaćete se), ali ga zovemo Njanja jer toliko je brbljiv i sve što "kaže", zvuči kao neka verzija "njanjanjanjanja". Upoznali smo se u parku u centru grada i to je bila ljubav na prvi pogled. Bio je majušan, ni dve nedelje, vatreno riđ i uplašen. Sam, odbačen, smrznić i gladan. Spakovavši ga u unutrašnjost dukserice pođosmo kući i tako je počeo jedan od lepših perioda u mom životu.

Nekoliko dana kasnije, saznah da je upravo tog dana bio svetski dan životinja i bih baš srećna. U prvom momentu sam se uplašila kako će naše malo domaćinstvo funkcionisati s' obzirom da imam tvrdoglavu i ponosnu ženku Akite, ali sve se nekako sklopilo kao puzla. Njanja je redovno jeo Lecine krupne krekere koji mu jedva stanu međ' zubiće, dok se ona svetila pijući njegovo mleko. Pas koji 12 godina nije liznuo kap mleka, sada je rešio da je vreme da ubaci mlečne proizvode u svoju ishranu! :)) A da ne pominjem utrkivanje oko toga koje je čije mesto po sobama i čekanje pravog trenutka da se jedan premesti, kako bi mu ovaj brzom brzinom zauzeo busiju.

Kasnije kada sam se preselila, mogla sam samo Njanju da povedem sa sobom, jer nije bilo moguće držati tako veliku ženku u ovako malom stanu. Jeste da ovde u komšiluku ima idealan park za kuce, ali to samo stanovanje bi za nju bilo mučenje, tako da je Leca ostala kod mojih roditelja, al' na svega 30-ak minuta peške od mene. Ono što je najinteresantnije u vezi sa Njanjom i što sam tek nakon godinu dana primetila, jeste činjenica da on misli da je pas. Odrastajući sa Lecom uspeo je da pokupi sve njenje osobine, tako da npr. umesto da mjauče - on laje, tj. pokušava da laje. Čeka kraj vrata kada čuje da se M i ja približavamo zgradi i onda urliče dok se pentramo do II sprata. Ima svoje igračke koje nam donosi do nogu i traži da mu ih bacamo po stanu, kako bi on mogao da ih juri, uhvati i donese. The fetching cat.

Kada se osvrnem na prethodne tri godine, shvatim da mi je život toliko bogatiji i svi bitni momenti su još lepši jer imam jedno malo (ok, ne baš tako malo) riđe stvorenje uz mene koje mora svaki delić mog života da pošećeri svojim brbljanjem, krupnim zelenim očima, mekoćom i toplinom krzna.

Poenta moje priče jeste: udomite macu ili kucu ako ste u mogućnosti! Činjenica je da taj korak zahteva odgovornost, brigu i novac, ali ne u nekim drastičnim razmerama (što se novca tiče). Sve se može uskladiti ako se dobro organizujete i verujte mi, vaš budžet to neće ni osetiti. A uz ljubav i pažnju koju vi njima ponudite - zauzvrat ćete dobiti.. pa, mnogo. Ovim dobrim delom spasićete jedno biće ulice, gladovanja, zime i još mnogo tužnijih okolonosti.